ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ…

Година коју смо полако довели крају није обична.

Двадесет (помпезно прослављених) је година од пада Берлинског зида, али је и двадесет година од увођења вишестраначја и демократије у политички живот Србије. Шта год да је то значило,  знамо све шта је и како било. А за много тога – не повратило се !!! Иначе, слави ли ко о в а ј јубилеј ? Мада многи још славе 29. новембар (!?).

Елем, дочекасмо да се са црног списка довучемо на “ бели шенген“. Да полако заборавимо на редове за визе, понижења, осећај горчине и нуле, близак оном због којег је негде, једном, писало „забрањено за псе и Црнце“…Трговци нашим душама проценили су да је време да нас пусте у свој забран (урадиће то и Енглези и Ирци, једном) без бојазни да ћемо бити неподобни и незахвални. Одмах за њима (гле синхронизације !) кренули су и трговци јевтиним (авио) превозом.

Јел’ да брже одемо тамо или да пре изађемо одавде, питање је сад?

И, док они којима се то може (а могли су и до сада), безбрижно буду ишли тамо -амо, они којима се то не може и даље ће се осећати као да се ништа није променило. Биће још на  с о п с т в е н о ј  црној листи јер нису успели да се дигну ни педаљ изнад могућности које су имали кад смо доспели у гето. Или им латентно потонуће Србије у  о в а к в о  стање није дало да се издигну ?

Шта „бели“ собом носи – видећемо. У Светог Николу се надати да ће бар младост ове земље видети Европе и света зарад додатног образовања. Слушајући их у анкетама ових дана, о томе како се осећају, најзад слободни да путују, листом желе да се у Европи дошколују па да се врате назад,  Србији,  да јој донесу знање и напредак. Верујмо им да је тако, иако и врапци на грани знају каква је Србија свих ових година. Једина нада ове земље јесте њена младост. Али је једна иста таква младост напустила земљу не тако давно и још се није вратила, сем у траговима. Још се усавршава, али у лепоти живљења, иако ни тамо где су они, од скора не цветају руже (криза, ах та криза…).

Очекује се и да једнострана примена Трговинског споразума постане двосмерна, најзад; очекује се и да се појави зелено светло за кандидатуру Србије у ЕУ. Очекује се…И све тако дивно звучи, после толико времена очаја, чекања, муке. Национални понос расте јер смо показали колико смо издржљиви. Србија је знала да чека „као што нико чекао није“ што рече један Рус, додуше у прелепој љубавној песми.

Али, све личи на закаснели лек пацијенту којем још само понешто помаже, ако је уопште могуће да ишта помогне. Толико девастирана изнутра, са милионима појединачних судбина које немају своје јуче, данас и сутра, са, лошим приватизационим законима, уништеном економијом, са толико мало запослених да је  све попуцало по свим шавовима, са огромним бројем старог, болесног и сиромашног становништва које готово нико не може да поведе ни у боље сутра а камоли у Европу. А ни Европи се нешто не жури овамо, част изузетцима,  њих је на кашичицу.

Поводом „белог“ рече скоро једна европска званичница да је Србија заиста показала силну способност да се уподоби европским правилима и да је заслужила да се њеним грађанима, најзад, пруже исте шансе као и осталим Европљанима. А л и (увек неко ‘али’) да  т е к   п р е д с т о ј и  још сетова и сетова унутрашњих прилагођавања која неће бити ни мало лака !!! Па, докле више ? И, шта још ?

Торба Светог Николе (претече њиховог Деда Мраза) нема дна. Он је једна добрица која на све мисли. Ваљда ће и даље мислити на нас, на оне нас у Србији који још за дуго неће видети света ни за 30 еврића, па ће из те торбе без дна бити нешто и за нас, у Србији. А не у свету.

Кад би нам овде свануло већ једном…

Србоскептик

 

НИКАД ЗАБОРАВЉЕН И ПРЕЖАЉЕН

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ

11.09.1914 – 15.11.2009.

 

ЗАШТО СУ НАМ СЕЛА НА УМОРУ?

О проблемима села и сељака  много пута смо указивали, писали и сугерисали оснивање Фонда за развој пољопривреде, посебно у фази доношења буџета за 2009. годину. У 16 села на територији Општине Рума живи тј. једва преживљава готово половина становништва ове територијалне јединице а налазе се на маргини пажње и републичких и покрајинских и општинских  власти.

Сама реч власт асоцира пре на нешто моћно, силовито. Асоцира на владавину људима. Уместо да грађани, а и сељаци су грађани, преко својих изабраних представника учествују у власти и управљају својим добрима у интересу свеукупног развоја Републике, конкретизоване у развоју  Општине и бољег квалитета живота.

И поред наших препорука, сугестија и захтева   да се размотре чињенице из којих се види како  је сеоско становништво све старије,  имања, објекти, механизација, куће…запуштени и оронули, застарели, како младих земљорадника и сточара нема,  да нема деце, да је остало беспомоћних, болесних, социјално угрожених – није било разумевања ни добре воље од општинских структура,чак  ни одборника са села, јер слушају партијску хијерархију. Није било чак ни одговора на сва наша настојања и писања (већ се мислило, као и код других наших реаговања, да нам је до власти, што нам није ни на крај памети ! ).

А наша аргументована иницијатива је била да се издвоји 10.000.000 динара,  иницијалних средстава, како за субвенције малим сеоским домаћинствима, тако за оживљавање сточног фонда или за делимично осигурање усева… и још много “или“.

Но, власт навикла да сељаку, пред изборе, обећава куле и градове и да га тапше  по рамену – остала је глува и нема и ко зна који пут је преварила. А ти, сељаче, ори, копај, лиј зној и крв, плати нама “наше“, па се бори, сам, да преживиш како знаш и умеш. Јер!!! Сем за противградне ракете 500.000 динара, људи из наших, румских, села из било које позиције у буџету за 2009. год. нису добили ни један једини динар !!!

Понижавајуће је упоређивати људе, грађане, село и сељаке са псима и мачкама луталицама. А ли да би објаснили предходне тврдње, ево примера како се планирао буџет :  за хватање животиња луталица издвојено је из буџета 3.800.000 дин, за накнаде грађанима због уједа ових животиња плаћено је 1.385.000, возило за хватање и превоз  животиња коштало је 1.500.000 дин. Азил за псе је изграђен за 8.500.000 дин. Све укупно то износи око 15.000.000 дин !

Нико не спори да су проблеми са овим несрећним животињама велики и, наравно, треба их решавати. Али било је и других начина да се ово реши : ригорознија Одлука Општине (донета тек недавно !), озбиљнији и строжи рад комуналне и ветеринарске инспекције, рационалније поступање комуналног предузећа….Но, овако је било лакше, нажалост.

Зар није могло промишљеније и боље : да се за наведене намене за животиње – луталице издвојило 7.000.000 дин,  а да је за Фонд за пољопривреду и село издвојено 8.000.000. Јер, ими у граду и они на селу – сви заједно од села живимо

За село и пољопривреду су се могла одвојити и средства од накнаде за рад Општинског  Већа и општинских комисија у износу од 4.000.000 дин. Простора за издвајање је било такође код накнаде за рад и других комисија које су “вукле“ 3.376.000 дин. А која су и објашњења локалних власти да се појединим основним школама које имају своје спортске сале, комфорне и веома добро опремљене, плаћа коришћење градске Спортске хале и то у укупном износу за 3 школе око 160.000 дин ? За шта су намењена та средства ? Осим редовних прихода , нпр. накнаде за грађевинско земљиште где је проценат наплате лош, буџет је добио донацију од ДДОР-а око 700.000 дин.,као и приходе од стечајног поступка стечајног дужника “Агроруме“ .

Само из ових неколико анализа се јасно види да Општинска власт није хтела, а видљиво је доказано да је могла одвојити 15-20.000.000-дин. у Фонд за пљопривреду или у Фонд за развој сеоске производње. Дакле, и дупло више него што је Удружење грађана “За препород Општине Рума“ предлагало, што само, што преко свог одборника. Епилог свега је био да је одборнику удружења одузет мандат јер се, између осталог, залагао за положај села и сељака. А село и сељаци у румској општини осташе без минимума средстава и на маргини збивања и интересовања локалне управе.

Моћ и сласт власти показује и чињеница да је Сремска ТВ (која, узгред, не покрива предвиђено подручје гледаности) изфинансирана 75 % , дакле до 31.децембра биће 100%. Али тај медиј је и предвиђен само за “сликовање“ челника из власти, не би ли нас стално убеђивали како воде рачуна о свим грађанима, о незапосленима, болнима, сељацима…и како квалитетније живимо…

Ако и даље будемо ћутали а посебно одборници из села ако не буду заступали интересе оних који су их бирали него интересе својих партијских олигархија стварно ће нас убедити да мање радимо, да је добро родило, да боље живимо, да тече мед и млеко…

Очито да нам је, у ствари, ментално здравље угрожено, пандемија власти политократије неумитно се шири. А производња вакцине против овог вируса           – строго ја забрањена !!! Верујте нам, поуздано смо сазнали.

 

 

Стево Јурић

 

DAKLE: ni pod razno se ne vakcinišite!!!!!!!!!!!!!! *

Miodrag S.

Ja sam kvalifikovani farmaceut. Istraživao sam vakcinu svinjskog gripa koju je naša vlada kupila za nas (koristeći naš novac) i koja je sto puta opasnija od svinjskog gripa. Da li znate da su proizvođači vakcine protiv svinjskog gripa zatražili od vlade izuzeće od mogucih tužbi u slučaju da vakcine uzrokuju štetu na ljudima?

Ako ste napravili vakcinu za  koju znate da deluje, zašto bi vam onda bilo potrebno pravno izuzeće u slučaju neželjenih posledica na ljudima? Zar to nije veliki znak upozorenja za sve nas? Virus Svinjskog gripa ubio je oko 2 / 3000 ljudi ukupno. Običan grip ubija 40 000 ljudi godišnje, pa zašto se onda štitimo od Svinjskog gripa a ne od običnog gripa? Da li to ima smisla? Zbog čega se onda podiže ovolika panika?

Vakcina protiv Svinjskog gripa sadrži 2 užasno opasne stvari – jedna se zove thimerosol. U njegovom sastavu je 50% žive. Thimeresol se veže na receptore u mozgu, i, zapravo, uzrokuje oštećenja mozga. Je li pametno ubrizgavati thimerosol, i dobiti oštećenje mozga, spustivši pri tom IQ ljudi za 10 bodova, kao i brojna druga ostećenja, kako bi se izbeglo dobijanje gripa koji ubija 95% manje ljudi nego obični grip?

Drugi opasni sastojak Vakcine protiv Svinjskog gripa zove se squalene. Squalene vara vaš imuno sistem da počne da ubija vaše sopstvene ćelije, što stvara auto-imune bolesti kao što su astma, multipla scelerosis, dijabetes, i hrpu drugih bolesti za koje još nemamo naziv. Zar je pametno u sebe ubrizgati te stvari, kako bi se izbegao relativno blagi grip, poput svinjskog gripa?

Ako ste trudni zapitajte se ovo – zašto bi uzimali Panvax, kada on sadrži Neomicin sulfat i polymyxin B – od kojih oba pokazuju pozitivne rizike za vaše nerođeno dete – kako bi izbegli šta? Blagi grip, koji ubija 95% manje ljudi nego običan grip?

Ja sam stručnjak za kritičku analizu lekova i njihove učinke na ljudima. I neka se neko samo usudi da dođe do mene sa špricom punim Vakcine protiv Svinjskog gripa, ili da dođe blizu moje porodice jer ću uzeti iglu od njih i probosti ih njom serijom veoma jakih uboda!

Ova stvar je otrov. Nemojte to uzeti. Ne dozvolite da vaši prijatelji to uzmu. Ne dozvolite da vaša porodica to uzme.  Ako vas neki idiot u laboratoriji pita: želite li ovu vakcinu, pitajte ga o thimerosolu, o squaleneu, i zašto kompanija koja je to napravila želi da ima pravno oslobođenje od moguće tužbe, i onda pogledajte njihova lica koja će imati izgled tipa: O, bože moj, pa vi ste me izrešetali serijom pitanja na koja ja zaista nemam odgovor!

* Овај мејл је редакција РУМАГАЗИНА  нашла на мејл адреси Удружења грађана, чији је РУМАГАЗИН гласило, као што знате. Текст преносимо у целини, латиницом како је у оригиналу, а, вероватно као реакција на текст који смо објаавили претходног дана. Уживајте у читању !

 

 

 

А Х1Н1 (АПОКАЛИПСА ЈЕ У ТОКУ, 3)

Контроверзни простор звани Србија опет „очарава“, како своје резиденте, тако и све оне около и мало шире около. Колоплет догађања и догађаја, информација, дезинформација, страха, панике до очаја, нада (изгубљених је више, као и обично), дезоријентисаног ударања главом у све расположиве зидове…Знам да се аутору ових редова замера нешто тамнији поглед на српску свакодневицу али никако да се појави светлији. Нико не реагује на мрачне боје серијала Апокалипса…, а ћутање је злато, међутим, често значи одобравање !

Овај текст читате на дан двадесетогодишњице пада Берлинског Зида. Шта је све, и коме, то  значило непотребно је ревидирати изнова. Обележавање празника почело је још пре неког времена укључујуићи и „Београдски зид“ у главном граду, нашем,од картонских цигала, рад једног, Србијом зачараног, немачког уметника и његове поруке.Он подсећа на рушење једног идеолошко-економског система од којег се рушења, ево, не опорављамо већ две деценије.А и то не зато што је онај био бољи, већ што је овај сакато припремљен и постављен. Овај картонски зид треба да упути и на рушење зидова у глави.Замишљено је да се на дан централног славља Зид руши, предвече, у међувремену исцртаван маштом Београђана. Међутим – зид је срушен, пре времена. Срушио га је ветар, овог викенда. Виша сила није дала да буде како је замишљено… Уопште, на овим просторима почесто би виша сила послала поруку   да не реализујемо туђе већ да дефинишемо своје поруке, себи самима.

Паралелно са  паневропском прославом дешава се пансветска пошаст стручног имена А Х1Н1.Она у Србији добија димензије апокалиптичних кошмара прве категорије. Умиксована са све стравичним поплавама због падавина у југозападној Србији, са бити или не бити Статута Војводине (што се тога тиче поново имамо два нечега – поново шизофренисање о две Војводине, независној и зависној),  штрајком адвоката, најавом других протеста… итд,итд.

Ужас новог грипа је, међутим, најдоминантнија појава  данас и овде.  Не толико кроз описе догађања везаних за грип (број оболелих; преминули, има маски-нема маски, вакцина да или не…) већ због невероватне брзине којом се смењују информације о природи, симптомима и ширењу грипа, те шта нам је све чинити да се спашавамо. Само у пет дана смо чули да се овај грип открива  изолацијом и утврђивањем па одређивањем начина лечења (хоспитализација, антивирусна терапија, респиратор…), да је и класичан грип изузетно опасан, али да се не мора посебно третирати ако се правилно лечи, да је и кијавица једнако опасна, да нема везе која се вакцина прима јер нови вирус не бира домаћина, да особе јаког имунитета не могу да оболе, да оболевају сви јер се вирус трансформише „у ходу“, да не мора да значи да сте имуни ако сте вакцинисан…итд.

Оваква хаотичност информација (које буквално могу да значе живети или умрети) показује да је у највећем хаосу Министарство здравља, поготову у светлу начина, редоследу потеза и финализацији послова око набавке спасоносне (!?) вакцине.Од наређења да ће је цела популација примити или не (уз подписивање које је мимо свих конвенција овога света), узгред, бесно изговореног целој српској јавности од стране знате већ кога, до начина да су, пре тендера, комуницирани највећи европски произвођачи вакцина (јел’ би тендер изостао да нису?), да је швајцарски „Новартис“ за 800 дин/ком.првих 500.000 доза у стању да испоручи за 25 дана од потписивања уговора а остало (2,5 милиона, јел’ то укупно 3, а колико нас има, становника,мислим, у Србији?)  јануару,фебруару…пецизно : 75 дана од 1. јануара 2010., до тога ће тек од марта (2010.)почети да производи вакцину за наредну сезону са компонентом против А Х1Н1 наш Торлак…

Овакав збир информација, а све су тачне, у овако кратком времену,

једноставно, не може а  да не направи и додатни хаос и у нашим, лаичким, главама. Цела ситуација неодољиво води ка размишљањима која иду на руку теоретичарима разних завера, јер, осим пошасти грипа пошаст слуђивања здраве памети само ће још више компликовати описани хаос. Још ако се прогласи пандемија…

Шта нам је чинити? Једноставно – све. И вакцинишимо се и немојмо, и ставимо маске и скинимо, и једимо бели лук, кисели купус,сланиницу +ракијицу, и идимо у масу и немојмо. Толико тога нам се може. Само се одговорнима за нас које добро плаћамо да о наме брину  (од  ово мало сиротиње коју имамо) није могло десити да све што је требало откад се А Х1Н1 појавио- ураде паметно и благовремено. А клели су се, малтене, као и за кризу, да будемо спокојни.

 

Србоскептик

 

 

ОКТОБАРСКЕ АКТИВНОСТИ УДРУЖЕЊА

Удружење грађана „За препород Општине Рума“ већ је навикло  да почетком сваког месеца извести јавност о својим активностима у предходном месецу. Тако сада можете прочитати шта је Удружење радило током октобра месеца.

Како се од почетка школске године бавимо хуманитарном акцијом помагања деци са списка Центра за социјални рад то смо наставили и у октобру. Да подсетимо : реди се о десеторо конкретне деце – осморо из Руме и два дечака из Платичева, сви осмошколци. Током октобра осмислили смо и кренули са реализацијом две кампање, једну за грађане, другу за корпоративно одговорна правна лица. Оне се састоје у томе да нам се и једни и други придруже у помагању изабраној деци, новчано (или и натурално, што се тиче правних лица). Те кампање смо почели поделом пропратних писама са уплатницама, за правна лица лично, за грађане поштом. Обе акције су трајног карактера а одзив циљаних субјеката из обе групе одличан.Срећа је да у ова тешка времена још има људи вољних да помогну јер је несрећа социјално угрожених, подотову деце. заиста велика.

Кампањом смо обезбедили да свако дете добије по два пара обуће за јесен и зиму и по једну зимску јакну. Тако смо последњег дана октобра  деци поделили намењене ствари. За ципеле се побринуо анонимни донатор, нове лепе и квалитетне. Јакне су такође нове, добављач се постарао да заиста овој деци зимус буде топло. Овом приликом се захваљујемо у име деце, родитеља и Удружења.

Подела ових ствари уједно је била и прилика да одржимо састанак са децом и родитељима поводом бесплатних часова које им држимо из математике, српског и енглеског језика, ево, већ други месец. Учење иде прилично тешко али напредује се. Основни узрок мањка знања је да је предзнање из предходних разреда изузетно лоше.

Услед повећаних трошкова због одржавања часова,  кампање за помоћ од грађана и предузећа имају трајни карактер. Очекујемо одговоре од неколико установа да се укључе у све ово како би заједно са нама показали хуманост и одговорност на делу. Међу њима је и Завичајни музеј коме смо предложили да организује аукцију  дела румских уметника у корист ове деце. Надајмо се да ће сви одговори бити позитивни. И  ви који ово читате можете се придружити онима који већ јесу, уплатом онолико колико можете на наш рачун 160-931449-о8, Банка Интеза.

Такође предлажемо сваком удружењу и сличном градском правном субјекту из невладиног сектора у граду и околини, да и они крену нашим стопама како би се, мимо официјелних канала, помогло социјално угроженој деци и неформалним али делотворним путем.

Део наших октобарских активности усмерили смо и на скоро настављање  штампања РУМАГАЗИН-а. О томе ћемо у наредном извештају, а за сада позивамо све оне који имају шта да напишу да своје текстове шаљу на  мејл  Удружења:

udruzenje.ruma@gmail.com

са назнаком „РУМАГАЗИН“, најкасније до последњег дана у месецу (30. нов.).

До следећег извештаја – свако вам добро и читајте нас и даље и придружите нам се. Знате већ да смо у Железничкој 16 у Руми.

 

ВЕЧЕ СА ФИНИМ ГОСПОДИНОМ

Градска библиотека у Руми заиста зна да својој публици направи многе доживљаје за памћење. Најлепше од свега је што те доживљаје имамо све чешће и чешће, мада лепоте никад доста. Кишне вечери, четвртка, 22.октобра, верно читалиште имало је диван угођај  уз поезију која ублажава ову нашу пусту, мучну и неизвесну свакодневицу.

Представљена је шеста књига поезије „Коцкице изгубљеног мозаика“ (једанаеста по реду у едицији Завичајни писци) господина Драгана Томашевића у издању Градске библиотеке. Да ли је лепша за душу или за око процениће они који је буду читали и гледали. А и душа и око ће доживети лепоту, јер су се и песник и издавач и уредник и дизајнер и рецензент и штампар, изгледа, утркивали ко ће боље урадити свој посао.

Током вечери слагале су се и коцкице које су говориле како је књига настајала (г-дин Жељко Ковачевић, директор Библиотеке), шта садржи, уз осврт на досадашњи песников опус и пут (г-дин Стеван Ковачевић) а прочитана је и рецензија књиге (из пера г-це Драгане Ћатић). Глумац Бранко Јовичић и песник и библиотекар Драган Јанковић, надахнути самом вечери а, иначе, уметничке душе обојица, дотакли су се читањем песама из „Коцкица изгубљеног времена“ Томашевићевог финог, господственог света.

Тај свет је изаткан од мноштва коцкица мозаика његових осећања сакупљаних кроз мозаик његових стаза живота. Рођен је1933. подно Копаоника, у Селишту, код Куршумлије. Као да је својим  именом и Селиште најавило Томашевићеве сеобе све до равног Срема. А шта је све упијао кроз сеобе и вишедеценијску сремску животну причу показале су нам и његове предходне књиге : 1988. Још једном јесен, 1993. Седам Влашића, 1995. Златни чвор, 1999. Господин Пан Панонски, 2008. Кумови звезде Данице. У Удружењу је књижевника Србије.

У „Коцкицама изгубљеног мозаика“ мозаик Томашевићевог стихоплета шета нас земљом као материјом али и као географијом, посебно Срема, везујући нас за историчност стваралаштва и стваралаца, мале-велике животе обичних људи, митско-паганско у нама и око нас…Његов, нпр., Homo Balcanicus последњи, који нас води кроз цели Глобус наш – води нас и директно у Васељену. Књига је тако  подељена по сегментима емоционалне раздаљине и рационалне мерљивости да нам је пут ка прочишћењу душе загарантован (Буђановци – јер је тамо Томашевић оставио лепих година предавајући биологију; Епизодисти; Ходочашће; Карловци, Сирмијум; Фрушка гора; Звона)…

Фини господин Томашевић заиста је овом прелепом књигом показао да јесте први међу једнакима што се тиче Руме и њеног песничког еснафа. Такође нам је показао да стварно, борама мерљиво, време једино нема утицај на наше унутрашње време које понесемо рођењем, и на љубав у којој  је порекло свега што јесмо.

У очекивању нове књиге, све честитке господину Томашевићу за пружену лепоту, и његовом издавачу за лепу књигу.

 

КО СЕ ХВАЛИ – САМ СЕ КВАРИ ?

По повратку са недавно одржане годишње Скупштине ММФ-а и Светске Банке од гувернера НБС, господина Радована Јелашића, сазнајемо исто оно што месецима уназад слушамо и од ММФ-а. Ато је да нису довољна наша обећања већ су потребне конкретне цифре уштеда у буџету.Првенствено оних расхода који су стални буџетски трошак.

Својевремено је заговарано повећање ПДВ-а. А сада га је неозбиљно повећавати. Вероватно повећање не би могло обезбедити приходе којима би се покрио дефицит. Решење је тражено на страни смањивања буџетских расхода али то, очито, не може да да резултате на кратак рок.

Алтернатива се тражи у ширењу пореске обавезе на оне грађане који су ван домашаја пореске полиције. То је зона сиве економије која све више узима маха. У нормалним економијама се зна до које границе може да се толерише сива економија (плус-минус 10%). Онда када почне угрожавање укупне економије значи да се прекорачила толерантна граница, да држава не предузима мере којима би се сива економија вратила у оквире толерантног. Имајући у виду стопу незапослености, у Србији је тешко савладати и у пореске оквире утерати сиву економију, јер прети опасност од заоштравања социјалних тензија.

Међутим, не може се држава задуживати за буџетску потрошњу у име грађана ! Велико задужење повећава потрошњу а враћање кредита се може обезбедити само повећавањем пореза. Тако се улази у круг из кога излаза нема !

Решење треба тражити у измени намене кредита банака које послују у овој земљи. То је домен политике инвестирања у којој нема производних инвестиција. Јер,  једино оне би обезбедиле повраћај кредитних задужења код ММФ-а и Светске банке али и других великих кредитора.

С друге стране, НБС истиче као позитивну своју политику према банкама. Она је њима обезбедила око 120 милиона евра добити за текућу годину !!! Изгледа да је једино банкарство високо профитабилна делатност.

Било би целисходно да НБС корисним предлозима помогне Влади у оживљавању и развоју привреде. И да не даје оцену о мерама исте Владе са критичког аспекта, истовремено хвалећи само (и саму) себе.

Дамњан Раденковић

 

НОБЕЛОВА КАЗНА

Нобелова награда за мир је, као што већ знате, ове године додељена америчком председнику Бараку Обами. Образложење је да се наградом истиче Обамин допринос за разумевање међу народима (новим односом и дијалогом са Муслиманима најављеним у јуну у Египту, промена курса према Ирану…), допринос у разоружању (залагање за замрзавање постављања ракетног штита у Европи), у заштити човекове околине (позив на глобални консензус за решавање климатских проблема), у мирном решавању конфликата, у визији света без атомског оружја, У јачању демократије и људских права (затварање логора Гвантанамо, другачији однос према УН).Готово се подударају разлози за овакву одлуку Комитета за награде са принципима самог Нобела које је замислио за ову категорију.
Но, шта је необично у целој причи ? На пример, то што су се предлози за ову награду примали до рока који се завршавао само петнаеста дана после Обамине Инаугурације (20. јануар) ! Значи ли то да су се већ тада знали критеријуми које ће он испунити до 9. октобра кад смо за награду чули ? И, не потврђује ли то тезу да је Обама жртва не само америчког б е л о г естаблишмента већ светског, у ствари ? Зар и светски б е л и естаблишмент треба да се заштити од неке надолазеће бруке кад је Нобелов комитет већ од јануара з н а о кога ће за ову награду именовати ?
Не тражи ли се од Обаме немогуће – да, временом, понесе терет за много тога што су други покварили а он, као први човек прве земље света, неће моћи да поправи ? Неће ли ова награда, као очигледни врхунац политичке одлуке светске беле (полититичко-економске) олигархије бити, уствари, Нобелова казна ?

 

У посети румској библиотеци