УМЕСТО ЗАКЉУЧАКА

Као што се види из једног дела текстова објављених преко Интернета и из Програма, Удружење грађана за препород општине Рума покренуло је низ активности. Међутим, добар део програмских активности  није реализован због, пре свега, незаинтересованости локалне самоуправе.

• Удружење грађана је својом активниошћиу успело у томе да МУП измени своју Уредбу о регистрационим подручјима и да Руми ( уз Ириг и Пећинце) врати регистрационо подручје РУ. То је једини препознатљив бренд Руме који је исходило Удружење.
• Без Основног суда у Руми остали смо „захваљујући“ народном посланику Влатку Ратковићу, који је повукао свој амандман, занемарујући  интересе грађана Руме, Пећинаца и Ирига (својих бирача) а поштујући своју партократију.
• Интензивна активност коју смо водили да се Руми врати статус града није реализована, пре свега, због незаинтересованости локалне самоуправе. Сви Републички и покрајински органи којима смо се обратили у вези са овом иницијативом усмеравали су нас на то да ту иницијативу треба да покрене локална самоуправа. У непосредним контактима локални функционери су то обећавали, али су ипак, на крају, игнорисали 4.500 потписа грађана-бирача чије гласове ће, колико сутра, тражити приликом избора.
• Ни један Министар здравља није одговорио на наш оправдани захтев да се врате хохорарни специјалистички прегледи ортопеда, хирурга и уролога при Дому здравља у Руми.
• Министарство одбране одговорило је на наш предлог да се касарне на Аеродрому (изузетно место за индустријску зону – 130 хектара) и гарнизон у Железничкој улици (18,5 хектара) под повољним условима и роковима плаћања – откупи, али да локална самоуправа није показала интересовање, као ни за Дом ЈНА у Главној улици, који постаје руина.
• Бесплатан превоз пензионера старијих од 65 година и стипендирање ученика и студената реализовано је годину дана касније од наше иницијативе.
• Тек у четвртој буџетској години локална самоуправа издвојила је недовољан део средстава за аграрни буџет – помоћ пољопривреди, док наше раније предлоге, уз повољнији економски амбијент, нису ни разматрали.

Било је још низ иницијатива за свеукупан развој али у локалној самоуправи не само да није било интереса, већ ни воље ни жеље за успешнији развој Општине, решавање социјалних и других питања.

Изгледа да су се челници из локалне власти више задовољили куповином и вожњом џипом, школовањем своје деце у иностранству, изградњом викендица, вожњом приватним колима извођача радова на санацији и реконструкцији румских улица и путева; једноставно, тамо где су имали интерес.

Без обзира на све препреке, Удружење грађана ће и даље артикулисати захтеве и потребе грађана, са циљем да локална власт и грађани освесте и виде да стојимо на ивици понора.

                                                                   ***

Када су у питању макроекономски циљеви на нивоу Републике Србије треба констатовати следеће:

• Република Србија, према свим параметрима, заостаје у развоју и има   најниже зараде у региону. Само тај податак је довољан да политички врх Републике и водеће политичке странке морају да остваре бар три основна задатка:

               -да позиција и опозиција, садашња и будућа, морају да успоставе консензус око основних стратешких питања, економско-социјалног развоја и националних интереса;

               -да се, уместо партократије, уводи демократија и определи државно уређење;

               -да се санкционише свака веза власти и политичких странака са организованим криминалом и да се свака врста криминала сече у корену.

Ако се власт и политичке странке опозиције консензусом не усагласе око ова основна три циља – пројектована макроекономска политика пада у воду.

Уместо раста, биће пад БДП-а, замрзавање плата и пензија (или чак смањење), мала заинтересованост страних инвеститора, пад запослености, велике социјалне тензије због даљег пада животног стандарда, са могућим непредвидивим социјалним немирима. Од крхке демократије иде се у анархију са несагледивим последицама. Са, евентуално, оваквим сценаријем чланство у Европској Унији може бити само мислена именица.

Дакле, одговорност лежи на политичким странкама, посебно њиховиом лидерима али и на грађанима који ће им дати легитимитет на изборима.

Зато грађани на изборима треба да размисле и определе се: да ли ће гласати за полититократију или ће гласати за своју будућност и будућност своје деце и унука.

Размислите и одлучите сами о томе, без уцена, притисака и поткупљивања.

                                                                               Удружење грађана за препород

                                                                                              општине Рума

 

ПРОГРАМ РАЗВОЈА И РЕСТРУКТУРИРАЊА НА НИВОУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И НА НИВОУ ОПШТИНЕ РУМА

I.   ОСНОВИ  МАКРО-ЕКОНОМСКЕ  ПОЛИТИКЕ

 

• Јавно задуживање државе може бити максимално до 45% БДП-а (бруто националног производа).
• Средства – кредити по основу јавног дуга могу и морају бити усмерени у економски развој, производне индустријске капацитете, углавном извозно оријентисане, а не никако за јавну потрошњу.
• Смањење пореза и доприноса на зараде на укупно 50%, и то: 46% би били доприноси а 4% би били доприноси за повећање и шири обухват социјално угрожених грађана, за повећање социјалних давања, лечење социјално угрожених категорија грађана и, делимично, за изградњу социјалних станова.
• Да се не би угрозила буџетска равнотежа због смањења пореза и доприноса на зараде и помоћи привредним субјектима, малим и средњим предузећима и послодавцима, неминовно је повећање ПДВ-а (порез на додату вредност) за 1-2%, односно, са садашњих 18% на 19% до максималних 20%.
• Да би се сачувала постојећа радна места и бар делимично решили проблеми неликвидности, НБС (Народна банка Србије) треба да учини напоре код комерцијалних банака да се већ постојећи кредити репрограмирају за бар две године, да се нови кредити за ликвидност одобравају са грејс-периодом до две године и да се банкарске марже смање до 3%.
• Да Влада и локалне самоуправе створе све повољне услове, бесплатне дотације, смањење администрације и издавање грађевинских дозвола за максималних 6 (шест) месеци и предузме све активне мере за привлачење нових грин-филд  и других инвестиција, са високим технологијама и, извесно, профитабилним.
• Влада мора да постави себи циљ у оквиру економске стратегије, да се у наредне 4 (четири) године  у нове производно-индустријске капацитете, без инфраструктуре, инвестира минимално 10 милијарди евра и, уз очување садашњих радних места, запосли нових 120.000 радника.. Све друго води државу и грађане у још већи суноврат.
• Влада и локалне самоуправе морају сачинити програм и реализацију јавних радова на инфраструктурним објектима, уређењу индустријских и грађевинских зона, а не на чишћењу лишћа и сечи шибља.
• Обавезно смањење броја запослених у државним и локалним самоуправама, смањење броја агенција, регулаторних тела и пара-државних организација чиме би се значајно смањила јавна потрошња.
• Обезбедити услове за раст БДП-а у 2012. години, минимално за 1,5% а 2015. године бар 5%.
• У области пензијско-инвалидског осигурања извршити суштинску реформу и извршити докапитализацију Фонда ПИО, повраћајем ревалоризованих средстава из фонда Фонда ПИО улагана у предходним деценијама у велике инвестиционе пројекте у Републици, који нису били у функцији Фонда ПИО. Задржати све досадашња стечена права пензионера по законима који су били у примени приликом одласка у пензију. Усклађивање пензија вршити два пута годишње по моделу 50% у односу на просечни раст просечних зарада у Републици и 50% по основу повећања трошкова живота.
• Извршити реформу здравства и школства према потребама грађана и привреде.
• Због уочених великих мањкавости и слабости – редефинисати мрежу судова и обезбедити њихову независну и ефикасну функцију.
• За неспровођење унутрашњих циљева и задатака утврдити колективну и личну одговорност.

II.        ОСНОВНА СТРАТЕГИЈА РАЗВОЈА И АКТИВНОСТИ ЛОКАЛНЕ    САМОУПРАВЕ  У  НАРЕДНОМ   ЧЕТВОРОГОДИШЊЕМ  ПЕРИОДУ

 

 

            1.)

            Пољопривреда:

Пошто је румска општина једна од најзаосталијих у привредно-економском развоју на подручју Срема потребно је предузети максималне активности у привредном развоју.

         Ослонац привредног развоја румске општине првенствено је пољопривреда,     јачање и развој села. У том циљу потребно је предузети низ мера и афирмисати развој пољопривредне производње кроз удруживање пољопривредних произвођача  по сродности производње (ратарство, повртарство, воћарство, сточарство…) и преко Владиних мера и посебних мера локалне самоуправе обезбедити посебне стимулативне мере за унапређење пољопривредне производње, нове културе, веће приносе, више фазе индустријске прераде и сл.

То захтева формирање Фонда за пољопривреду и обезбеђење дела аграрног буџета у буџету Општине чиме би се обезбедили услови за:

• развој нових сорти усева, индустријског биља, поврћа и воћа, уз изградњу прерађивачких капацитета прилагођених поднебљу и захтевима домаћег  а, посебно, иностраног тржишта;
• субвенционисано кредитирање пољопривредне производње, сточарства и прераде – виших фаза обраде;
• унапређење сточарства кроз побољшање раса (бесплатно осемењавање) и заштита сточног фонда;
• осигурање пољопривредних усева из аграрног буџета за сва пољопривредна домаћинства која обрађују до 10 хектара земље;
• разрешити „закоровљен“ статус фабрике „Румен“, ако је приватизована а запуштена – раскинути приватизацију; даљи поступак је да га локална самоуправа организује као јавно предузеће са основним улагањем за производњу сирћетне киселине, прераду воћа и поврћа и производњу сокова  поврћа а касније и од воћа;

У овој, као и у свим областима, треба да доминира струка, знање и искуство а никако партијска припадност.

             2.)

 Индустрија:

Други правац развоја је путем грин-филд инвестиција, изградње производно-индустријских капацитета, профитабилних, првенствено намењених извозу. То су, пре свега, прехрамбени капацитети, кондиторска индустрија, фармација и  метална и проширење капацитета за производњу пнеуматика, у чему Рума има своју традицију и стручне кадрове.

            3.)

            Радно-интензивне гране:

  За радно-интензивне гране као што су кожарство, обућарство и конфекција, интензивно тражити браун-филд инвеститоре, где се запошљава већи број радника, са мањим зарадама и малим профитима. Максималан број запослених у овим областима може бити 20-25% од укупног броја запослених у румској општини, уколико румска општина жели интензивнији економски развој.

            4.)

             Јавна предузећа и установе:

• кроз све активности и законску регулативу  предузети мере за очување јавних предузећа и установа где је Општина оснивач тако да она буде већински власник. То претпоставља и захтева реорганизацију и трансформацију у акционарска друштва, како би потенцијални купац само путем докапитализације могао да буде мањински власник, максимално до 49%. То је обавеза,  јер су та јавна предузећа и установе у својини грађана зато што су грађена  из самодоприноса или личним учешћем грађана и привреде. То условљава и другачију структурну организацију и управљање овим предузећима и установама.
• извршити рационализацију и бољу организацију јавних предузећа и општинске управе као јавног сервиса у служби грађана. Сада су улоге замењене.
• ангажовати приватизационог саветника и истовремено обучити сопствене младе и стручне кадрове који би:

-         преиспитали процес приватизација и стечајева у општини,

-         вршили заштиту радника и малих акционара у процесу приватизације,

-         помогли малим акционарима у остваривању својих права у већ обављеним и предстојећим приватизацијама,

-         били покретачи иницијативе за активирање запуштених производних погона и пословних простора и нових програма из средстава Фондова за развој,  Министарства за економију и банака,

-         друге активности по закону, а посебно организација и благовремено обавештавање свих грађана који по закону имају право на акције државних јавних предузећа (НИС; ЕПС…)

-         избор Омбудсмана – заштитника права грађана. Грађани су у својим правима, заштити и обавезама потпуно једнаки без обзира на верску, националну, расну, полну…припадност и свака дискриминација, по било ком основу, била би законски санкционисана.

            5.)

Здравство и просвета:

Реорганизација здравствене заштите према неопходним потребама грађана:

• набавка неопходних уређаја, инструмената, апарата, лекова и др.
• стимулативно задржавање доктора медицине, специјалиста и другог медицинског особља због повећања квалитета лечења и здравствених услуга.
• обезбеђење специјалистичких прегледа и контрола од стране хирурга, ортопеда и уролога при Дому здравља како би се смањиле све врсте трошкова, избегло малтретитрање пацијената и обезбедила адекватна здравствена заштита.
• олакшице за плаћање лечења и лекова за тешке болеснике и материјално угрожене.
• реконструкција школских и предшколских установа по приоритетима и доградња потребних објеката – санитарним чворовима у свим школама у којима их нема.
• изградња спортских терена за  мали фудбал, кошарку, одбојку… првенствено у свим сеоским срединама.
• стварање услова за модернизацију наставе у школама и ширење мреже нових образовних профила у складу са потребама и захтевима привреде.
• стипендирање ученика и студената из сиромашнијих породица а посебно свих студената, по одговарајућим критеријумима, који се на пријемним испитима за факултете квалификују за буџетско финансирање.
• бесплатан превоз за ученике са територије Општине а који похађају школе у Руми и другим општинама ако тих школа нема у Руми.

 

 

 

   

 

    6.)

    Кадрови и запошљавање:

 

•  за пријем кадрова за сва радна места критеријум треба да буде  искључиво знање, стручност и способност а не политичка или страначка припадност;
• запошљавање на одговорне функције у Скупштини општине, јавним предузећима и установама,  треба да се обавља путем јавног конкурса уз услове из предходног става.

             7.)

             Социјална питања:

• сиромаштво и беда су на вратима многих грађана наше општине. Локална самоуправа мора и материјално и и на сваки други начин помоћи грађанима да преживе. Крајње је време да власт и посланици схвате да су пензионери своје пензије зарадили и да се сада растачу средства и све материјалне вредности које су они својим радом створили.
• бесплатно лечење или плаћање лекова који нису на позитивној листи лекова, пензионерима, инвалидним лицима, болесницима са тешким оболењима, социјално угроженим грађанима и грађанима чија су просечна примања, по свим основама, испод 30% од просека плата по члану домаћинства.
• организовање помоћи старим, болесним, самим и изнемоглим лицима.
• бесплатан аутобуски превоз на подручју општине за пензионере од 65 година, инвалидна и лица са посебним потребама.

Услови за ове активности су: формирање Економско-социјално- здравственог савета на нивоу општине у циљу покретања активности за заштиту социјално угрожених грађана, а посебно деце, деце без родитељског старања, деце и одраслих са посебним потребама, старих лица, пензионера, бораца НОП-а, инвалидних и незапослених лица.

              8.)

              Комунална питања:

• ревитализација, одржавање и изградња комуналне инфраструктуре у граду и селима (путеви, улице, паркинзи, вода, ел.енергија, јавна расвета, телекомуникације, гасификација, канализација и сл.)
• преиспитивање урбанистичких решења, посебно за радне и индустријске зоне, због комуналног опремања и бесплатног нуђења потенцијалним инвеститорима и приватним предузетницима због бржег економског развоја и запошљавања радно способних, младих и стручних незапослених лица. И, тамо где то не нарушава основну урбанистичку концепцију града и села, даљи развој и заштиту животне средине – убрзану легализацију производно-пословних и стамбених објеката. Посебан акценат треба ставити на преузимање војних локација у Руми – гарнизона у Железничкој улици и касарне на Аеродрому.
• ревитализација примарне водоводне мреже и фабрике воде уз повећање капацитета изворишта и спровођење плана снабдевања свих села квалитетном и довољном количином воде, као и максимално смањење губитака воде.
• ревитализација и  довођење у пуну функцију а у интересу заштите животне средине система за пречишћавање отпадних вода
• обезбедити услове за предају и продају воде на мерном месту иришкој општини, која би даље сама преузела бригу о одржавању мреже и наплати воде.
• уређење фасада општинских објеката, објеката културе у граду и на селима, објеката под заштитом државе, објекарта од општег интереса  и других градских архитектонско-историјских уметничких садржаја.
• са скупштинама станара у зградама анализирати решења и потенцијалне инвеститоре за санацију равних кровова доградњом станова у поткровљима, ревитализација инсталација, фасада, тротоара и дворишних паркинга који су сада у хаотичном стању, посебно у самом центру града.
• изградња нових и уређење постојећих паркова.
• боља организација саобраћаја и јавног превоза на релацији град – село – међуградски саобраћај. Хитно решавање хаоса и уских грла у превозу.
• одржавање хигијене и чистоће града, села, гробаља, јавних површина; организованије и квалитетније одношење и депоновање смећа, посебно викендом и празницима.

               9.)

               Култура:

• Улагање и одржавање објеката културе, посебно у селима.
• Обнова и подстицање културно-уметничког аматеризма на селу.
• Даље унапређивање рада културно-уметничких друштава и њихове афирмације.
• Унапређење манифестација од републичког и покрајинског значаја.
• Писцима, песницима, сликарима и другим уметницима преко њихових асоцијација омогућити и финансијски их подржати да постану носиоци културних збивања у општини.

                10.)

                Подстицање наталитета и брига о породицама са више деце:

• Помоћ породицама са више деце и самохраним породицама у оквиру посебне социјалне политике.
• Свим породиљама за време порођајног одсуства обезбедити новчану надокнаду до 100% зараде, као када ради. Породиљама са села, које се баве пољопривредом, обезбедити примања у висини загарантоване минималне зараде.
• Породиљама које нису запослене обезбедити једнократну помоћ од 50.000,00 динара.
• Обезбеђење услова да сва деца по бенефицираним условима буду обухваћена предшколским образовањем.
• Једнократна новчана помоћ сваком детету од првог до осмог разреда основне школе (по 6.000,00 динара).
• Посебна брига за побољшање материјалних и друштвених услова за живот Рома и допунске стимулативне мере за децу Рома ради укључивања у процес образовања и васпитања.

               11.)

                Омладина и спорт :

• Посебну пажњу посветити младима, од јаслица до факултета.
• Да бисмо имали физичи и ментално здраву нацију неопходно је активно укључивање породице, васпитача, социјалних радника, психолога, педагога, здравствених радника, просветних и културних установа, спортских организација и клубова, до државе и државних институција уз све видове превентиве и едукације, максимално ангажујући сретства информисања ( електронске медије ) и све друге субјекте да би младе спасили последица наркоманије, алкохола, криминала и сличних негативних појава.
• Још једном наглашавамо потребу обнове постојећих и изградњу нових спортских објеката.
• Афирамција најуспешнијих спортских, културних, техничких, васпитних организација, колектива и појединаца, уз матерјалну помоћ и стимулативне награде.
• Помоћ развоју спорта у сеоским срединама.

               12.)

               Заштита животне средине:

                Обезбеђивање услова за здравију и лепшу животну средину у граду и селима (уређење излетишта Борковац, иградња спортско рекреативног центра, изградња базена за купање, уређење плаже и околине језера у Руми и Павловцима; чишћење и заштита водотокова; заштита од аеро загађења уградњом филтера, заштита животиња…)

• Заштита културних и историјских вредности; очување традиције и сећања на знамените личности Општине Рума из прошлости, историјске личности и изградња спомен обележја и сл.

       

 

         

 

          13.)

         Однос према избеглим, прогнаним и расељеним лицима:

                Изналажење услова и правног саветовалиштва за помоћ избеглим и прогнаним лицима преко Републичких институција за њихово укључивање у све токове друштвеног живота у граду и општини :

• решавање имовинских питања у Републикама и Покрајни из којих су прогнани.
• решавање радног стажа и пензија.
• решавање здравствене и социјалне заштите.
• материјална помоћ старим, изнемоглим лицима која су без било каквих новчаних примања и решавање њихових стамбених питања.
• решавање запослења под једнаким условима за све грађане.
• стимулисање избеглих и прогнаних лица за живот и рад у селима.

           14.)

           Јавност у раду:

• потпуна слобода, независност и објективност у информисању медија, без утицаја партократије.

• непосредни контакт функционера са грађанима кроз пријем странака.
• општински функционери требало би да одржавају на свака три месеца јавне трибине о извршењу планова рада и о актуелним проблемима у граду и селима.
• сарадња са информативним организацијама и медијима.

Ради безбедности грађана, личних слобода, заштите имовине, спречавања корупције, користољубља, криминала свих врста, злоупотребе од стране појединаца и организованих група успоставиће се непосредна сарадња републичких и покрајинских органа и организација са органима општине (МУП, Министарства, правосуђе и друго)

 

           15.)

           Сарадња са другим срединама:  

Кроз  асоцијацију градова и општина треба се заложити за потпуно поштовање устава и закона и за равномеран развој региона и општина уз неопходну аутономност општина. Такође треба развијати сарадњу са асоцијацијама  грађана из других општина у Републици Србији.

            16.)

            Задатак Скупштине општине:  

Скупштина Општине треба да обавеже своје  посланике у Народној скупштини Републике Србије да се покрене поступак за измене и допуне Закона, да се Руми врати Основини суд и статус града Руме.

                                                                                                             Стево Јурић       

 

9.ДЕЦЕМБАР 2011. – НИЈЕ СУДЊИ ДАН

Девети децембар ове године очекивао се као историјски дан за Србију. Под утицајем медија стварана је клима у којој би требало одати велико признање проевропској политици коју је владајућа коалиција водила. Таква политика дала би лакши пут у предстојећим изборима владајућој коалицији и допринела неким променама у слабљењу опозиције. Од великих очекивања ништа се није догодило.Владајућа политика тврди да то није пораз јер предлог није одбачен већ је само померен рок за доношење одлуке о прихватању кандидатуре.Опозиција и одлагање сматра поразом јер је указивала на погрешно вођену политику.Уместо стварања јединства око вођења спољње политике, Савет ЕУ својом одлуком о одлагању кандидатуре створио је само већи међустраначки раздор.Одлагање кандидатуре не иде у прилог ни позицији ни опозицији а, врло веровато, ни ЕУ.

Неспорно је да пут у ЕУ има пун економски смисао јер је Србија део Европе. Природне су везе са европским земљама, не само привредне већ и културне, научне и многе друге. Нико није само себи довољан већ смо упућени једни на друге.

Избор пута је неспоран. Може бити споран начин утвђивања приоритета у вођењу укупне политике и националних интереса.

У жељи да се скрати време уласка у ЕУ позиција је највећу активност посветила спољњој политици. Постигнуто је равнотежно стање између пута у ЕУ и истовремени развој односа са осталим земљама које имају утицај на међународној политичкој сцени. Односи са ЕУ су били врло интернзивни. Усаклашавање законодавста Србије са европским је било и превише убрзано, тако да се поједини закони у нашој пракси не могу ни применити. Али то није спорно питање. Спорна је динамочка активност у спољњој политици, уз не-решавање проблема који су горући: висока стопа незапослености; ниска стопа привредног развоја; корупција; раслојавање и нестанак села; здравство; школство; пад животног стандарда и др. Успорено је и скоро занемарено све оно што чини унутрашњу политику земље. Држава је затајила у регулисању оквира за рад у свим областима рада и живота. Пут у Европу би био успорен нас ради. Нисмо се економски оспособили да будемо равноправни партнери, као да смо чекали улазак у богату европску кућу, па да онда решавамо све ове проблеме.Стално рачунамо на увоз стране акумулације из које бисмо се развијали. Скупи су ино кредити. Србија није без потенцијала. Постоје ресурси. Треба их користити. Без производње нема бољег живота. Мора се дефинисати макроекономски амбијент. Не може се водити економска политика само кредитно монетарном политиком.Том политиком једно банкарски систем профитира и једино он производи финансијску кризу. Нема развоја привреде без утвђене привредне структре. Потенцијал привреде је огроман али недовољно искоришћен.Села у Србији нестају, а село је битио у одржавању стандарда становништва, као и у дориносу наталитету. Без богатог села нема богате државе. Село је стално давало граду али нико није уложио у инфраструктуру села.Села су без путева, струје, воде, здравства и др. Недостаје програм развоја села.

На пут ка ЕУ пошли смо са проблемом који нисмо сами створили. Иако се ради о старом проблему нисмо успели да га решимо. И поред права на самоопредељење до отцепљења, које је ушло и у повељу УН, Албанци на Косову су прогласили независност. Независност се не може једнострано прогласити. Потребна је и сагласност оних са којима сте живели. Такве сагласности нема. Сепаратизам на Косову су подржале и чланице НАТО пакта. Највећи број земаља ЕУ признале су Косово као самосталну државу. Србија не може да призна државу на Косову јер би се тиме одрекла дела своје територије. Земље које су помагале Албанцима са Косова траже да се проблем решава дијалогом Београда и Приштине уз посредовање ЕУ. Преговори су увек бољи од неспоразума. Али преговори се одвијају између партнера а ми не можемо да прихватимо партнерски однос са непризнатом државом. Сами са собом не можемо преговарати. Ту је једино могућ монолог.Уместо посредника који би неутралан и непристрасан јавља се ЕУ као саучесник стварања нове државе. Шта очекивати од таквих преговора? Исход је јасан. Све што посредник предложи треба прихватити, јер ако тако не поступимо приговориће нам да нисмо компромисни и кооперативни. Будемо ли истрајни у одбрани свог става исто питање ће се јавити као услов прихватања кандидатуре. Преговои или условљавања ће ићи све док не прихватимо све односе са Косовом као државом, а само можемо да задржимо свој став да не признајемо Косово -државу. Најједноставније речено, морамо да, кроз споразум, дамо сагласност на сецесију а нигде то не пише.

ЕУ не признаје повељу УН и не признаје Резолуцију 1244, јер тражи њену промену. Нема никога у Србији ко би могао да да сагласност за државу Косово. Било би то неверство прошлим, садашњим и будућим генерацијама.

Стално је постојала тврдња да улазак у ЕУ није условљен решењем косовског проблема. Отуда смо и пожурили на пут у ЕУ, али смо се и бавили проблемом Косова. Изгледа да нисмо добро схватили прикривене намере водећих европских држава и њихову сталну примену двојних стандарда, или смо све то знали а ипак били упорни.

Одлагање кандидатуре је орочено али је и даље неизвесно. Не треба одустати али ваља смањити упорност.

Ваља се окренути сопственим проблемима у држави и чинити максималне напоре за савладавање сопствених проблема. Ту нема условљавања, уцена, ометања и успех зависи од нас самих. Треба превазићи страначке проблеме и изнад странака ставити интерес грађана који ће на најбољи начин вредновати успех оних који су одговорни за вршење функција које обављају после избора.

                                                                                                         Дамњан Раденковић

 

 

 

ПРИВАТИЗАЦИЈА

У „Блицу“, бр. 5329, од 11.12. ове године, на страни 5, објављена је иницијатива Покрета акционара, радника и синдиката Србије „који се залаже за поништавање Закона о приватизацији и ревизији свих приватизација у Србији.“

Овај Покрет основан је дан раније, 10.12. 2011. у Крагујевцу. Залагање овог Покрета је и измена Закона о реституцији којим ће бити омогућено враћање друштвене имовине радницима од којих је она отета..

Наше Удружење подржава ове захтеве. Подсећамо да смо у ранијим обраћањима јавности истицали проблем приватизације. Приватизацијом је одузета имовина од огромног броја радника и иста поклоњена или продата у бесцење бмалом броју тајкуна. Имовина је била економско власништво радника са којом је од рада живео велики број породица у Србији. Уместо да радници постану акционари и на тај начин постану и правни власници имовине, остали су без акционарског власништва и тако су постали само радна снага као роба. Држава је лош послодавац. Приватизацијом је разорен привредни систем пре стварања новог.

Приватизацијом је суштински поништено право на рад тиме што су средства за рад одузета од радника без икакве надокнаде. Ако се Законом о реституцији враћају средства онима чија су била пре одузимања, онда и друштвена средства одузета од радника требало да се њима врате или надокнаде.

Само, свако враћање не треба да буде на терет будућих генерација. Оно што држава узме, поштено би било да врати.

                                                                                              Дамњан Раденковић

 

КОЛАПС СРБИЈЕ И ПОРАЗ СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ

Да бисмо се изражавали у складу са Уставом Републике Србије (како је пре неки дан сугерисано у Скупштини) ево анализе садашњег тренутка у Републици Србији:

Република Србија  је у   п о т п у н о м   колапсу: територијалном, економском, финансијском, социојалном, политичком, правном, здравственом и образовном.

Територијални колапс:

Република Србија нема дефинисану територију. То потврђују недефинисане границе са суседним земљама. Дефинитивни колапс је одвајање Косова и Метохије као независне државе од Републике Србије. Бесомучни и дуготрајни преговори Београда и Приштине дефинитивно су ставили тачку на „и“. Своје прво одустајање од Косова и Метохије Република Србија прећутно је дала сагласношћу на долазак ЕУЛЕКС-а, са мандатом да правно уреди односе са отцепљеној држави Косово. Већ је тада дезавуисала Резолуцију УН бр.1244. Сви даљи дипломатски изговори републичких власти могли су бити само за наивне или оне којима је до Косова и Метохије стало као до лањског снега.

Сам договор две делегације у Бриселу, постигнут од 30.новембра до 3.децембра т.г., довољно потврђују неколико изјава. Косово административну линију може третирати као  г р а н и ц у. Значи, ЕУ им је дозволила да заокруже своју државност. Америчка амбасадорка у Београду, г-ђа Мери Ворлик, изјавила је да добро што су   д в е    д р ж а в е   нашле прихватљиво решење. Сваки даљи коментар је сувишан. А да Косово и Метохију никада нећемо признати ни експлицитно ни имплицитно – то је само празна реторика.

Економски колапс:

На сцени је економски суноврат, без водећих развојних инвестиција, са криминализованом приватизацијом за коју нико не одговара. Разорени, уништени и опљачкани индустријски потенцијали, уништено грађевинарство, осиромашена пољопривреда, сиромашно становништво… је економска слика Републике Србије.

Финансијски колапс:

Карактерише га презадужена држава и енормно високи спољни и унутрашњи дугови. Република Србија је узимала кредите, често неповољне, без праве и много таквих средстава преточено је у јавну потрошњу. Сваки грађанин је већ задужен, не својом вољом, са 3000 евра. Република Србија, као највећи дужник, још не измирује своје обавезе, довела је многа предузећа у неликвидност, увела их у стечај и стотине хиљада радника оставила без посла.

Социјални колапс:

Карактерише га понижавајуће социјално стање у коме се налазе грађани. Довољни су подаци да имамо 150.000 гладне деце и милион грађана испод доње социјалне границе, или, номинално, изражено са пар хиљада месечних прихода (3 – 5.000,00 динара).

Политички колапс:

Овај колапс је огледало рејтинга Републике Србије у свету. Ко нас, уопште, уважава као озбиљног партнера и озбиљну државу? То само наш председник Републике србије, Влада и дипломатија неће да виде.

Правни колапс:

Њега најбоље карактерише реформа правосуђа. Накарадно постављен правосудни систем само је још више урушио ауторитет ове треће гране власти. Криминал је све већи а правосуђе тромије и неефикасније него пре реформе. Само за самољубиву Владу и Министарку правде у овој области су постигнути позитивни резултати. Да није тужно било би смешно. А  најблаже речено је алармантно и забрињавајуће.

Здравствени колапс:

Катастрофално стање у здравству је последица неуспелих реформи. Шта год смо покушали да реформишемо – покварили смо. Примарна здравствена заштита је на најнижој лествици. Закажи, чекај месец дана да би ти били преписани лекови којих врло често нема…Тек је секундарна заштита посебна прича. Ако пацијент не умре, можда и дочека снимање на магнетној резонанци, операцију срца, хемо или радио-терапију.

Да ли се здравство организује према потребама грађана или према нечијим фикс-идејама? Чини ми се да се све своди према рецепту као за вакцину AH1- N1!?

Колапс образовања:

Он је последица небриге о економском развоју и, уопште, о младима. У овој области је потпуно хаотично стање.

У основном образовању имамо мноштво малих, патуљастих школа, вероватно да бисмо имали више партијских директора и друге сувишне администрације, уз доста нестручног кадра који „учи“ децу.

Средње образовање готово да нема додирних тачака са потребним кадровима, него владају стереотипи већ пуних 50 година. Кадрови се регрутују за тржиште рада чије постојање је потпуно магловито. Уствари, то су само евидентичари са свим бирократским обележјима.

Високо образовање је постало бизнис. Море факултета са мноштвом истурених оделења, чак и по неким селима. Да ли продекани и декани уопште знају ко држи предавања тим студентима и какви су критеријуми? Коме већина таквих кадрова треба и да ли су, уопште, оспособљени за стручан рад?

Шта је са приватним факултетима од којих већина нема акредитацију а репродукују кадрове? Чија су они брига? Родитеља, који плаћају високе школарине, а и дипломе могу лако да се купе? Шра ће ова држава са 7.000 студената – менаџера? Џаба менаџери без правих стручних кадрова – инжењера, технолога, физичара, хемичара, економиста, фармацеута, доктора, правника…!

Закључак је да живимо у једној потпуно неорганизованој, политикантској држави.

Таква држава нема светлу већ суморну будућност.

А ни на видику ко, кад и како ће је извући из оваквог стања.

                                                                                                                       Стево Јурић

 

ПЕЋИНЦИМА „БОШ“, РУМИ – ДАДО ТОПИЋ

Док су румски челници пожурили да обрадују грађане Руме да ће их за Новогодишњу ноћ на Градском тргу забављати Дадо Топић, пећиначки челници су обрадовали своје суграђане потписивањем уговора са немачком корпорацијом „Бош“. „Бош“ ће почети изградњу фабрике за производњу система брисача за аутомобиле, намењених, углавном, извозу. То је једна од многих нових инвестиција у Пећинцима чија вредност ће бити 70 милиона евра и запошљаваће до 650 радника.

Све честитке Пећинчанима који сваке године својим грађанима пожеле срећну Нову годину са бар по једном новом  инвестицијом, за разлику од стереотипних честитки румских челника који својим суграђанима могу пожелети још суморније дане.

Пећиначко руководство је пример како се води брига, послови, менаџмент и инвестиције за бољи живот грађана. Општина са мање од 20.000 становника опремила је индустријске зоне и направила праву развојну и индустријску експанзију. Раде, граде, запошљавају се и нису сваки дан у средствима информисања као румски општински челници.

Рума, као општина одређена за „перспективни развој“ определила се за обућарство?! Обућарство је радно-интензивна грана која само запошљава већи број радника са малим зарадама и ниско је профитабилна. То је грана која не може „повући“ развој града или, боље речено, онај који нема идеја и економског знања, опредељује се за обућарство.

Пећиначке инветиције и „Бош“ пуниће државну и општинску касу. Искрено се дивимо нашим комшијама и желимо им даљи успешан развој.

У Руми, Дадо Топић ће узети свој хонорар из општинског буџета (који је, већ, и иначе, у огромном минусу). А првог дана Нове године, 1, Јануара, комуналци ће цео дан чистити Градски трг.

Пећинчани ће бити срећни годинама јер запошљавају своје грађане а Румљани амо једну ноћ уз рок музику Дада Топића.

Сваки даље коментарисање и упоређивање било би сувишно.

Јер је, заправо  – тужно.

                                                                                                                               Стево Јурић

 

ИМА НЕКА ТАЈНА ВЕЗА: „Пријате љство“ политичких дахија и финансијских кабадахија

У народу постоји изрека: „родбину не можеш да бираш, а пријатеље можеш“. Пријатеља не може бити много и они се бирају по истом менталном, моралном, пословном и, понекад, интелектуалном склопу. Како се времена мењају, народна изрека остаје, али се сада обично пријатељи бирају из интерeсa.

Зато остаје неразјашњено питање како политички челници бирају пријатеље? Пријатељски, морално, идејно, интелектуално или интересно? У овом  mix – у изгледа да се пријатељство, као што је и све друго деформисано у друштву, ствара, углавном, интересно. То пријатељтво траје док има интереса. Кад се од интереса остваре циљеви, или моћнији пријатељ западне у тешкоће, можда и криминалне воде, први пријатељ се одриче пријатељства, често не познаје „свог“ пријатеља. Е, то није пријатељски. Пријатељи се међусобно помажу и прави пријатељи се познају и доказују кад је пријатељ у невољи.

Прича се о познатим политичким пријатељствима која личе искључиво на интересне.

Један од лидера једне политичке странке имао је пријатељске односе са вођама земунског клана, земунски клан је завршио како је завршио, а политички лидер постаје све јачи. Други лидер је пријатељ са Миланом Беком који је, изгледа и заштитни, финансијски, знак страха. Неки лидер је пријатељ са Миодрагом Костићем (МК) који је био и директор странке. Опет, један лидер странке био је пријатељ са Зораном Дракулићем, исто бизнисменом. Сви у врху једне од странака су пријатељи са породицом Ражнатовић (Цецом). Станко Суботић – Цане био је породични пријатељ једног, на жалост, покојног лидера једне странке, а Суботић се бавио криминалним радњама од раних 90-тих година. И, ту није крај. Јер „универзални“ пријатељ Већине политичких лидера и партија је господин Мирослав Мишковић.

Овако, дакле, политички лидери, политички моћници, политички олигарси и политократе а „пријатељи“ финансијки олигарси, моћне технократе, својом финансијском моћи усмеравају политичке и економске токове земље Србије. И то све још без здушне помоћи из иностранства. А они  нас тек шамарају са обе стране, да нам више ни образи не бриде.

Спој политичке и финансијске моћи разорио је државу, раслојио друштво, уништио средњи слој и створио 5% богатих, 15% средње сиромашних, 60% сиромашних и 20% голих, босих и гладних.

Пријатељство, нема шта!. Њима је добро од капитала, Дедиња, јахти, џипова, велелепних вила у којима живе,  слава, крштења, великих поклона… Интересни пријатељи јашу овај народ. Народу остаје да мења вековну народну изреку с почетка овог текста, у нову: „породица разорена а пријатељи се разбежали због своје муке“.

Да ли су грађани – народ коначно препознали праве пријатеље и своје и пријатеље народа- грађана Србије и државе Србије?

Остаје да са резервом верујемо, све док се не докаже другачије у реалном животу, у пракси.

                                                                                                                                   Стево Јурић

 

КНЕЗ ИВО ОД БАЛКАНА…ЗАУВЕК

О јубилеју педесетогодишњице доделе Нобелове награде за књижевнот балканском писцу Иву Андрићу, све је већ речено:  шта значи за све нас, за њега, за свет… поготову у светлу реченице да се „…награда додељује за “За епску снагу, којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље … “  . Своје земље! Од које смо сви ми, читаоци и не-читаоци његових дела, направили неколико својих земаља, из којих једва ниче и оно што треба да ниче, а камоли да ће икад нићи било какав Нобеловац Не подцењујем делатнике из ових наших „нових“ земаља из било које категорије за Нобелову награду, али, напросто, сорти за ту врсту награђивања – више нема.

Кад у Знаковима поред пута Иво каже: “ Толико је било ствари у животу којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“ – све нам је рекао. Чак само у тој једној тврдњи, ако не, по мишљењу „неких“ (препознаће се и зашто су у знацима навода) у целокупном свом делу, рекао је све о нама  са ових простора. Мада, та реченица може да се односи на било кога, било где на свету.

Дакле, учио нас је Иво, да су наши страхови од другог, различитог, туђег , нејасног, нама непрозирног… због сопственог не-хтења да схватимо да нисмо сами, да нисмо на пустом острву, да једни без других не можемо. Јер појединац из људске врсте није  програмиран  да живи сам, а тако ни један облик његове заједнице не може без друге заједнице.

Али! Ми, са ових простора „нашег“ дела Балкана смо „измислили“ да  може да се живи појединачно и у појединачним заједницама…Измислили смо да смо паметнији, бољи, делотворнији… ако смо у свом сопственом менталном тору, макар измишљали многе његове садржаје и компоненте, само да би били „своји“ (на „своме“…). Шта год да је Андрић написао и описао о баш том „квару“ који се тако бесомучно заковао у све живо са ових простора – узалуд је писао, изгледа.  Није нас само он учио о нашим манама и склоностима ка разграђивању и схватању да оно што се науми а не промисли – мора да окрене на лоше. Учили и „учили“ су нас и други, наши и туђи. Исто узалуд. Чак и око обележавања јубилеја Андрићеве Нобелове, нисмо у стању нити сви заједно обележити нити престати више  малициозно него добронамерно, анализирати ко је Андрић, чији, шта је радио и о коме је писао или није писао.

Замислите организам који раставимо у саставне делове и очекујемо да сваки део ради и даље, потпуно независно. Делује морбидно? Да. И јесте морбидно. Зато што је неприродно. Да ли организам вреди саставити? Да. Да ли ће то бити исти онај организа? Не.  Да ли на месту састава треба видати рану ? Да. Ко је видар? Сам састављени организам са својим унутрашњим снагама самоисцелења? Да ли то треба тако? Треба.  Зашто?

Зато што је било која деструкција нечег целовитог погрешан потез. Јер деструкција је регрес. Сви природни и  сви универзални закони воде ка плусу. У тим законима нема деструкције ради деструкције. Има трансформације из доброг у боље, из једног ка више, из старог у ново, из негативног у позитивно. Из минуса у плус. Тим законом се неутралише све оно што није прогрес.

Андрић је, ма шта и како писао, од реченица за један ред, до хиљада и хиљада страница књига, управо о томе писао. О позитивном из негативног и како анализом негативног позитивно само надође. Као лепо испечени хлеб у пећници што надође, румени се и мирише.

Свима који Андрићевог Нобела славе –  нека душа замириши попут тог хлеба.

                                                                                                               Србоскептик

 

ОТВОРИ(МО) ОЧИ

Поводом и уочи данашњег (25.11.) Међународног дана борбе против насиља над женама, јуче је у читаоници Градске библиотеке „Атанасије Стојковић“ одржано предавање на тему како насиље над женама свести на нулти ниво.

Под интригантним  називом теме „Отвори очи, направи искорак, мењај све око себе“, доста бројна публика, са уочљиво малим бројем мушкараца који и јесу, у већини, они који врше насиље над  слабијим полом, могла је да види вишеструки приступ теми насиља уопште а посебно према женама.

Предавање је организовало Оделење друштвених делатности. Поздравни говор директора Библиотеке, подпредседника Општине господина Драгана Кардаша и начелника Оделења друштвених делатности господина Светислава Дамјанчука био је добар увод у тему. Представници организатора у име локалне самоуправе обећали су да ће бити учињено све, а већ је доста тога и предузето, да се насиље над женама, насиље уопште, заустави свим могућим расположивим средствима. Какав је однос лок. управе према женама говори и податак да су у већини институција и предузећа на руководећим местима управо жене.

Једноипосатно предавање започела је Маја Кресојевић, психолог у Центру за социјални рад, детаљном психоанализом насилника.

Николина Регодић, професор књижевности, ОШ “Иво Лола Рибар“, је образлагала тему појавних облика насиља над женама и предрасудама и чињеницама о томе.

Кратак одломак из Андрићеве приповетке „Злостављање“ у извођењу Љиљане Благојевић у видео-приказу, додатно је изнијансирао тему предавања.

Бранислава Сремац, педагог ОШ „Иво Лола Рибар“ образлагала је који је и какав одговор државе и друштвене заједнице вертикалом република – локална управа којим се спречава насилништво, посебно према женама, а Маја Кресојевић је у поновном излагању са детаљним информацијама, говорила о организационом оквиру државе у борби са овим проблемом.

 Владимир Новковић, истакнути активиста румског Црвеног Крста (по вокацији стоматолог) изложио је методологију и резултате свог трогодишњег рада са младима по школама у едукацији о насиљу генерално, посебно у породици, учећи најмлађе шта је насиље и како се неутралише. Основна теза је да је потребна константна едукација јер је циљна група, у ствари, цело друштво, од појединца, преко породице до целокупне заједнице.

Закључак: због проблема насиља над женама, као и насиља уопште, је најнеопходније умрежити све управне и институцоналне нивое и у држави и  на локалном нивоу, као и у групном и појединачном раду са жртвама али и са насилницима, за који треба ангажовати што више адекватне струке. Апсолутна подршка и помоћ, првенствено у локалној заједници, ће резултирати успешном борбом против овог зла.

Како и медији имају велику улогу и утицај у нашем друштву, по мишљењу овог аутора веома је битно укључити и средства јавног информисања у велики задатак борбе против насиља уопште а посебно насиља према женама.

Доношење на свет новог живота (мада су и друга својства жене врхунска) је највећи принцип Природе, Универзума. Неправде дискриминације и насиља према жени које не постоји ни у једној другој врсти на Земљи већ само у људској, је нешто крајње неприродно. Борба против тог зла мора бити беспоштедна као и против сваког зла, уопште.

 Постоје замке у тој борби које се често изнедре из недовољне промишљености потеза. Није за осуду, на пример, отварање Сигурних кућа за жртве породичног насиља, жене, и најтрагичније – децу, али је по среди чудна замена тезе о томе шта се пружа том заштитом, а у каквој позицији остаје насилник, ко год да је.

Вреди поставити питање: зашто се из својих домова у Сигурне куће смештају жртве? Тајно, не и трајно; наше друштво у целини, има врло ограничене мере, што због недостатка простора, што због свега осталог, поготову у оваквој економској кризи. Донације нису довољне.

При свему томе насилник остаје у свом дому. Упркос полицијским, судским и свим другим мерама, он остаје код куће а жртве одлазе, из ње истргнуте, изложене новом стресу, деца поготову. Зашто није обратно? Дакле, нека жртве остану у свом дому кад год и где год је то могуће, без обзира на болне успомене. Нека се насилник измешта у другу врсту сигурне куће која се зове затвор, или бар нешто слично, нека донације и све пратеће едукативне и санкционе политике, иду у правцу изолације насилника, а не жртава.

Јесте чињеница да је у Србији премало затвора. Јесте чињеница (над којом Србија треба јако да се забрине) да још пуно њених грађана треба сместити у затворе по разним основама. Јесте чињеница да би два министарства силе – полицијско и војно која, успут, могу да баратају и са највише опредељених средстава из државног буџета, могла да поразговарају о размени добара, па да касарне не иду на тендере за сумњиве сврхе, него да се, и то оне изоловане од урбаних средина, делимично обезбеде затворски капацитети. Кад могу азиланти (што је друга велика жалост у рејтингу Србије око трансферисања страних држављана!), могу и наши грађани који крше законе да „користе“ исти простор. Понављам, искључиво ван насељених средина, да би инкриминисани били изоловани; има тога простора доста по Србији.

Ко год да се не слаже са оваквим погледом на тему Међународног дана борбе против насиља над женама, може да се ангажује са другим иницијативама. Не би било у реду да једном медији освану са насловима око проневера донаторског новца и код Сигурних кућа, а где год су донације све је могуће. Осим тога ово је далеко тежи пут да се помогне женама жртвама насиља ако се то очигледно може решити на логичнији начин.

Но, само насиље, па и насиље над женама, је само последица постојећих турбуленција у друштву које трају ли трају деценијама. Треба се бавити узроком.

Како?

ОТВОРИ(МО) ОЧИ. Врло, врло, широм и широко их отворимо.

А ова ружа са слике, кад већ није уживо, за поклон је свим женама жртвама било којег насиља. Такав поклон све жене заслужују сваки дан.

                                                                                                         Мира Швоња  

 

НАРОДНА СКУПШТИНА КАО БУВЉА ПИЈАЦА

Између Народне скупштине Србије и бувље пијаце нема велике разлике. На бувљој пијаци је шаренило разних роба и купаца, у Народној скупштини шаренило одеће, обуће, кравата и шаренило идеја, али не много интелигентних и интелектуалних.

И на бувљој пијаци и у Народној скупштини се тргује, цењка и уцењује. У чему је разлика? На бувљој пијаци се тргује, цењка и уцењује око куповине роба и размене роба између трговаца, препродаваца и купаца. У Народној скупштини се тргује, цењка и уцењује са посланичким мандатима а у последње време најскупљи је зелени тастер (ЗА) на тастатури за гласање. Најсвежији примери су са гласања у Народној скупштини одржаног 21.и 22. новембра 2011. године, о 27 законских „пројеката“.

Првог дана гласања,  дакле 21.новембра т.г, таман кад је скупљено (или скрпљено) 126 посланика, после извесног времена „нестао“ је један посланик УРС-а, кажу, шеф посланичке групе, и – Скупштина је остала без кворума. Прекида се рад, Скупштине, дневнице и путни трошкови као и трошкови преноћишта уредно су подигнути, ручало се  у скупштинском ресторану за 100 динара… и нова седница је заказана, са истим дневним редом, за следећи дан, дакле 22. новембра т.г.

Али, ту није крај приче. После подне и ноћу тражи се „кворум“ посланик и налази се спасоносно решење да се убеди један посланик који је због избушених гума на свом „аудију“ још пре три месеца замрзнуо свој мандат док полиција не пронађе виновнике – бушаче гума.

Пошто је тешко, или, готово немогуће наћи иглу у пласту сена, владајућа коалиција „мора“ да тргује са својим „замрзнутим“ послаником. „Замрзнути“посланик Есад Џуџевић, да би остварио циљ свог шефа, иначе министра у Влади (о чему сам писао) – захтева да се и без утврђивања чињеничног стања око привођења министровог сина у Полицијску управу у Новом Пазару, био он одговоран или не, с м е н и   начелник ПУ у Новом Пазару, који је, успут, и Србин. Владајућа коалиција  прихвата  ту уцену, прихвата предлог и „морални“ посланик одмрзава свој мандат. Обезбеђује се већина у Парламенту, има се 126 сигурних гласова, свих 126 зелених тастера се пали и усваја се 27 Закона. Квалитет законских пројеката није битан, то ће тек, и овако незаинтересовани грађани, осетити по својим џеповима.

О каквом моралу појединих посланика уопште може да се говори? Сваки коментар био би сувишан.

Ово је само најсвежија трговина и уцена у Народној скупштини. Дакле, власт не преза ни од чега. Грађани, сутра бирачи, ћуте и трпе плашећи се да ли ће добити социјалну помоћ, да ли ће добити храну у народној кухињи, да ли ће им лекар преписати плави или бели рецепт (иако то не зависи од лекара), да ли ће их инспекција наћи да раде „на црно“, да ли ће…, да ли ће…

И када упоредимо бувљу пијацу и Народну скупштину – ипак има разлике. Поштенија је трговина на бувљој пијаци. Цењкања има, али се продавац и купац договоре, или за новчану накнаду вредности, или за робну размену.

У Народној скупштини посланици се купују за (новчану) надокнаду или се тргује са људима. Трговина људима је тешко кривично дело, за то се одговара.

А шта је ово у народној скупштини?

Бувља пијаца је мало дете за „идеје“ трговине у Народној скупштини.

Зато је боље ићи на бувљу пијацу него гледати суморне, неинтелигентне и неморалне преносе Народне скупштине.

Једино, ко хоће да се „едукује“ из области чињења кривичних дела, нека прати преносе и учи од Народне скупштине.

                                                                                                                     Стево Јурић