РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

РОГОЗИН 6. фебруар 2010.

Filed under: 03. Политика — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Дмитриј Рогозин (47), актуелни стални представник Русије при  НАТО-у  у Бриселу, изрече што изрече, а ми остадосмо живи !

Овај доктор филозофских наука (магистериј: „Руско питање и  његов утицај на националну безбедност“ ;  докторат: „Проблеми националне безбедности Русије на крају 21.века“.  На  к р а ј у 21., еј, докле тај иде), слови за руског званичника који је „портпарол за све оно што државно руководство не може наглас рећи“. Својом последњом изјавом је, изгледа,  постао и портпарол оних политичких и иних структура у Србији које имају исти проблем: како ући у НАТО а да не боли?

Изјава је о  томе да НАТО може да прими Србију у своје редове само ако се ова одрекне Косова, тј.  п р и з н а  суверенитет  Приштине; у том случају и Москва и Мадрид ће променити досадашњи став јер неће бити аргумената да буду „већи Срби од Срба“.

Јасно као дан.

Ако је то јасно једној Русији (а ма шта је било између нас, признаћемо -Русија је Русија) зашто то није  јасно српској политичкој, војној и још понекој елити?  НАТО ожиљке ће Србија носити још дуго, дуго. Зашто се, онда,  и  по   о в о м   питању,  појављује  конфузан приступ, уместо јасног,  конкретног и делотворног.

Овај први, конфузни, је да Србија по сваку цену мора да реализује  с в е  што неко зине из ЕУ; САД  и НАТО , ма како то по њу било лоше. Ево како то изгледа на једном примеру који никакве везе нема са темом али је добар пример: познат српски произвођач минералне воде је пре пар година декларисао на  боцама свој производ по стандардима који ће у ЕУ важити тек од 2012.год., кренуо да извози и…Контингенти су враћени. Српска посла. Појео вук магарца, а домаће тржиште добило ексклузиван, скуп производ поводом неких празника,нпр.Да штета буде мања, ваљда.

Та суманута национална особина да се трчи пред руду кад нема рационалног разлога и потребе, никако да се замени прецизним, конкретним и делотворним приступом. Нацонално питање политичко -територијалног интегритета и национално питање чланства у ЕУ, а да   н и ј е   услов НАТО чланство, европски званичници  , „цртају“ сваки дан, кад већ никако да их се разуме док причају. Е, сад, изгледа да је лакше из  мутног унутрашњег разлога Србију спиновати за Алијансу и правити себи (бар) две омче за један  врат.

Прва: нико те не туче по ушима да радиш нешто што се од тебе не тражи. То ти само по себи даје доста маневарског простора да се, пошто си и иначе у гомили унутрашњополитичких проблема (нема привреде, криза, незапосленост, сиромаштво…) боље позиционираш или као неутрална земља или као неко ко ће, уместо да плати улазницу, издејствовати да му се плати. Нечим и нешто. Јер сфера утицаја кошта добро. А ти то не умеш да наплатиш. Омча.

Друга: губиш Русију (можда и све остале који нису признали, знамо већ шта, а питање је да ли ће извесна судска пресуда бити баш толико позитивно извесна као што се очекује).  Ма кава да ти је била и јесте -Русија ти је и те каква залеђина. Осим тога, јефтино си јој се дао (НИС  и што-шта друго) не зато да би  и  т и  признао Косово већ да она  признавања у свету стално онемогућава. Из нејасног разлога не прихваташ руски предлог новог система европске безбедности ,  да више знамо коначни распоред снага. Као да ти Русија не би ишла на руку, више него НАТО јер је мотивисанија око сфере утицаја. Кошта добро, рекосмо. Не видиш то. Омча.

На крају ће преломити „сиротиња раја“ Референдумом . А као и избори и он кошта ли кошта у овој кризи.  Док се не распише трајаће  убеђивање нације у  у б е ђ е њ е.   Опет ће изшизофренисана Србија доносити одлуку.

Није лоше, понекад,  бар за промену, схватити где нам  је место. Као да они који нас воде (ми смо их бирали, да не заборавимо!) не виде ново лоптање изнад наших глава : само што је Медведев отишао из Србије а Србија у трен ока добила огроман Р е г и  о н а л н и  центар за збрињавање…итд (Ниш),  пар месеци касније догађа се “ бели шенген“ а онда, пар нових месеци касније, Рогозин, тј. руски став. И ми, уместо да схватимо да смо нејаки, али   д а   н е    т р е б а   и   д а   с м о    н е м у д р и, никако да научимо да је историја (макар је писали победници) најбоља учитељица живота. Да скупо наплатимо ту своју позицију „на сред пута“, било да им сметамо, било да смо им потребни.

Ономад прослависмо још једног Светог Саву.  Из Немањића династије. Способне и паметне да води национ, да утемељи дипломатију у Србији, да буде респектована. Од Обреновића имамо  много заоставштине, такође. Материјалне, већим делом.

Једино смо дефицитарни са њиховом памећу. Обе династије су  јако добро знале да ондашњим, њиховим Србијама, иако су биле много          м а њ е  од  данашње, и у још горем међународном положају и поретку (старом, светском), ипак обезбеде скупоцено место у Европи. Место због којег један енглески дипломата  д а н а с  каже да  Британије не би било да није било косовске кочнице.

Што то само  званичној, помало и незваничној, Србији није јасно – непознато је.

М.Швоња

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s