РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

СЕДАМ ГОДИНА ПОСЛЕ… 12. март 2010.

Filed under: 03. Политика — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

ДР.ЗОРАН ЂИНЂИЋ, 1952.-2003.

Очи које нас гледају са ове слике, седам година после трагичног атентата, и даље  постављају исто питање : као народ и држава  – шта смо, какви смо, где смо и знамо ли где нам је место у глобалној подели колача званог место под   сунцем ?

И,  шта смо?

Прилично аморфна и несрећна маса која, данас, седам година после, веома подсећа на куглицу  за стони фудбал коју „лафови“ из његових, Зоранових, редова немилице  пикају без икаквог реда и правила. Они све знају, он није знао ништа, бахато поручују сваким својим потезом. Све у име наставка лика и дела… Јер, признајмо,  данашњи српски политички естаблишмент  потекао је из његових идеја или их је присвојио;  цела позиција и већи део опозиције.

Какви смо ?

Сиромашни, полуписмени, гладни,  изотпуштани с’ посла, опљачкани, подељени на Београд и остало (ма шта то било и значило), без дела територије, криминализовани и корумпирани, поплављени, смрзнути,  под влашћу пар домаћих хохштаплера и монополиста над нашом земљом   и нашим душама,  децом,  будућношћу;  раскомадани правилима светских и осталих финансијских аждаја; можда пред грчким сценаријем… И такви смо да све ово нисмо у стању да променимо,  да се за јоту помакнемо с’ места.

Где смо ?

Нигде. Нема просечног, обичног, грађанина ове земље који осећа да је негде, сем оних  “лафова“ и хохштаплера. Но, и они су нигде, јер их грађанство  овакве какви су постали у ових седам година после, у суштини, не доживљава као део свог бића; нису нигде, јер шта год да су ван ове земље,  а све, тобож’, у име ње, овде су, заиста, ништа. Омражени су  толико,  да је то за гађење . Јер, мала је Србија, све се зна и види.

И, ту настаје проблем : знамо ли…Знамо ли да се откачимо из овог ужаса ?

Но, ‘ајмо редом. Србија је у доба кад је Зоран деловао, посебно пар година пред његов трагичан крај, била нешто мало боља него сада. Али, имала је визију и конкретну идеју, затим циљ, план, елан, програм и, готово, заокружену методологију како од идеје стићи у жељену позицију. Све је могло да некоме  у Србији то није сметало. Коме ?

Управо оном шизофреном делу сакатог српског бића (осакаћеног у целом пост-немањићком периоду дугом неколико векова) коме је слађа његова ушушкана, ознојана, убуђана, устајала штрокавост –  јер је  његова, него здрав,  свеж, отрежњујући ваздух који слободно удишеш јер си одавно део њега и он део тебе. Најахало се на тој неписменој и шизофреној Србији толико режима и сулудих идеологија да им се број не зна. Та Србија,  не зна шта је , где јој је место под глобалним сунцем. Ње је било одувек и има је и данас, онолико.

Ту Србију је хтео да уреди и освести покојни премијер, јер је она квалитет и капацитет по себи. А ону другу, мање шизофрену, већ упознату са предностима једара пуних ветра,  да уљуди и приведе намени. При том, ни једна од тих идеја, концепата, намера… није била антисрпска. Напротив, била је “српскија“ више него и једна пре. И сви смо то осећали и знали.

И – то није стигао да уради. Да јесте, знали би смо ко смо, шта смо, какви смо и где смо. Знали бисмо да  избегнемо  овај ужас који нас убија изнутра. А и ако смо га већ доживели – знали би да из њега изађемо памећу. Да смо само наставили да    мислимо !   Да смо само користили   ум а не  страхове којима су нас засипали са свих страна ! Сачували би смо се  (а и њега) и од оног злонамерног екстерног фактора. Зоран је знао како се то ради. Али му нису дали да нас томе научи.

Сад чак не знамо ни где нам стоји извесна мотка а камоли шта се с’ њом ради, кад дођеш до зида и немаш куд. Толико смо застранили да више не распознајемо лице у огледалу испред којег стојимо.

Вероватно ћемо за који тренутак пући од смеха. Док не бризнемо у плач.  А онда ће се плач претворити у ридање. Или рикање ?

Јер !!! „У свакој земљи има корова, само се у Србији коров залива“.

Еееееееееееееј, Србијо, пробуди се !!!  Давно је свануло а ти још спаваш…

Србоскептик

*************************************************************************

Неколико часова касније од исписивања предходних редова овај аутор није могао да одоли и да не напише још које слово. Слово је поводом модела по коме се, већ седам година носи цвеће, венци и свеће, на гроб или на место где је Премијер убијен.

Док сва она Србија, осиротела, у скромној, окрпљеној али чистој гардероби, гладна, изморена од пута ко зна одакле, Србија која од оно мало новца којим располаже успева да одвоји за пут до Београда, тихо, уредно и достојанствено иде где се запутила, дотле ова, званична естаблишменска Србија до бола пази да се сама са собом не сретне док носи венце и остало. Јер ако се сретну  бивши партнери – у очи не могу да се погледају од обмане у којој су и у коју су и нас увалили.   А, камоли да се сретну још са овим убогима…

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s