РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

РАДНИЧКА К(Л)АСА ТАЛАСА… 30. август 2010.

Filed under: 11. Ruality — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Вију се заставе, а није празник. Завијају празни стомаци.Вијају се гладни пензионери око контејнера… Крв пролише на правди бога док не утврдише, поносни, ко је први стигао. Комшија деда Панта ишчепрка заставу на пола копља, грба умазаног тартар-сосом, са недавне даће неком од ратника из последњег рата, невидљивог. Заставу одложио, уз дужну почаст са три прста у име крста, на дно контејнера, а јарбол узео – за ложење, ко зна какав ће кијамет ударити на зиму.

На оближњем игралишту вијају се наивна дечица, наше највеће благо. Стасала (де)генерација од пре једанаест лета, контаминираних наследника … Свако треће детенце носи наочаре, слепо к’о шишмиш.

Једино искрено реалистички завијају вуци у напуштеним селима широм наше лепе Страдије. Можда их касетни поклончићи с неба претворише у вукодлаке, па у по дана, а не само под пуним месецом, траже да кољу овце. А ни људи ни оваца.

За говорницом ништа ново. Овнови, предводници стада, нуде изборним овчицама најбољу траву и лагуцкају. Увлакачи радничкој класи таласају кад треба измамити паре пред изборе. Све ређе залазе међу редове штрајкача (а пара нема као у „златна“соц-времена за штрајк-брехере), јер као (не)одговорни плаше се вијања и завијања радника по фабричком закоровљеном кругу. А трње жестоко боцка ли боцка, не гледа на функцију уштирканих, зауларених вођа.

Ко то и шта још може да увија и завија у успешно смотаном пашалуку? Пластичне кесе повлаче се из употребе, а ново дрвеће, што се сади само за маскараду при доласку великих глава, пева песму: „Липсај магарче док ја у раскошно дрво не нарастем“. Преосталу траву попасла радничка класа, нема више шта да таласа око при(х)ватизованих фабрика. Прихватили се на време бесплатних непокретних, а богме и покретних добара тајкуни, ловани из оних срећних времена, зна се којих. Додуше, очигледан је пораст производње пластичних кеса и поред кукумавчења „зелених“ о забрани њихове употребе. Смрт не пита. У домовима стараца јефтинија је црна кеса од дрвеног погребног сандука, а мртвац  није фараон, не може да бира.

А мој деда преш’о на завијање дувана, због скупоће. Не смем  га више ни питати колико је шта платио, одмах арлаукне. Дерња се сваког боговетног јутра при повратку из самоуслуге: „Аууу! Изем ти пензију! Не мо’ш ни папир купити за брисање „старке“! Мораћу и ја скокнути на демонстрације да мало таласам заставама и звиждим у пиждраљку!“

Какаву сад „пиждраљку“!? Јес’ да сам ја увек им’о једва двојчицу из српског, ал’ та ми „пиждраљка“ баш не иде под капу! Такав је мој дека „револуционар“! Одувек је тај пазио на сликовито изражавање! А кад у школи глумимо „Црвенкапу“, позовемо драгог дедицу само за кључну сцену целе представе. То је онај чувени наступ вука пре него што разјапи чељусти  да прогута баку. Ја му иза завесе као шаптач само добацим: „Деееко, кад си задњи пут био на годишњем, преко синдикааата?!“ Деда одмах из прве заурла боље од сваког курјака: „Аууу! Дааавно!” Ту следи громогласан аплауз публике, састављене само од ђачких родитеља.

Тол’ко о таласању. И звецкању гладне радничке к(л)асе. Па ти види,брале мој!

Ђура Шефер Сремац

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s