РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

НОВИ ЕКОНОМСКО-ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ ИЛИ НОВИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ? 31. август 2011.

Filed under: 15.Србија данас — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Део други:

 

Приватизација и власнички односи: успех или неуспех?

Суштинска промена се своди на промену власничких односа над средствима за производњу.Онима који су користили средства и из тога остваривали, не само себи, егзистенцију, одузета су на начин који је неприхватљив. Најпре су створени законски оквири да би процес приватизације изгледао легалан а суштински је много лошији од национализације. Национализацију би требало исправити Законом о реституцији пошто национализација није била хумани чин.Било би целисходно да се још једним Законом о реституцији (није ни важно како се зове) реши још нехуманији процес одузимања имовине од милиона корисника и продаја појединцима. (Закон о реституцији не решава питање имовине 30.000 домаћинстава којима је забрањен повратак на Косово и Метохију 1945/1946.године!) Одузимање од богатих појединаца и давање на коришћење огромном броју сиромашних појединаца је хуман чин за сиромашне али нехуман за власнике којима је имовина одузета. У приватизацији се одузима великом броју  корисника а даје малом броју власника. Ово је пример о степену хуманости. Ако бивши власници траже исправљање неправди шта чекају милиони грађана лишени права коришћења имовине и тиме сопствено претварање у најамне раднике?

Када се ради о имовини треба имати у виду да она има не само правни смисао већ и економски. За правни смисао је важно да имовина има свог титулара што, наравно, није спорно. Некада је важнији економски смисао односно коришћење имовине без обзира на власнички облик. Уставом из предходног система су сви  облици својине  били изједначени али се демократским променама изгубила друштвена својина вољом коалиционих партнера. Ни то није проблем. Проблем је: куда нестаје друштвена својина?. Постала је државна а крајње је време да се грађанима положи рачун о њеној величини, власницима и ефикасности коришћења те имовине. Онај ко се дрзнуо да стави руку у радничке џепове и да их испразни, мора да положи рачун о судбини коришћених средстава. И  кад-тад, да данас или сутра сноси пуну одговорност за формално – правно легализовање радњи које су нехумане, нељудске и неправедне.

„Приватизација је процес у коме се друштвена и државна својина над пословним средствима предузећа и других правних лица претвара у приватну, у законом уређеном поступку и под надзором државе. Она је обрнут процес од национализације, у којој се средства у приватној својини одузимају од власника и преносе у државну својину.“

Прво се спроводи денационализација па приватизација. То би било нормално. Коме се и зашто журило може се нагађати. Да не бисмо  нагађали, најбоље је мало сачекати, пошто се убрзо мора рећи шта је ту поштено а шта непоштено.

За приватизацију је израђен (или преписан) правни оквир. Тај оквир чини: прво, Закон о приватизацији (као основни закон); друго, Закон о Агенцији за приватизацију; треће,  Закон о Акцијском фонду, као и четири Владине уредбе. Пратећи процес приватизације запажа се да да то и није процес. Процес је ток, пут и начин којим нешто настаје или бива, развитак, поступак. У приватизацији по српском моделу ништа не настаје већ нестаје; не води ка напретку и развоју. То је, дакле, пут којим се руши стари систем а не настаје нови; пут којим се легализују нелегални поступци; пут стварања армије незапослених; пут рушења социо-економске структуре и успостављање нове класно издигнуте и материјално обезбеђене касте. То је пут стварања две крајње супротности –  крајња беда с једне стране и неизмерно богатство с друге стране.

Приватизацијом за коју одговара, Влада, свесно или несвесно, ствара огромне тешкоће држави у решавању социјалних проблема са којима се држава доста успешно бори. Држава ће доћи у ситуацију да ће све више постајати социјално неодговорна.

Циљ приватизације је да се друштвени капитал у предузећима прода у већинском делу (51%-70%) што мањем броју улагача. Након те продаје остатак капитала (49%-30%) дели се у виду бесплатних акција овлашћеним лицима, а то су субјекти приватизације и, помало само, грађани. Тиме би требало да се успостави најповољнија власничка структура капитала у привредним друштвима у која се приватизацијом претварају друштвена предузећа, што, иначе као пракса, већ постоји у успешним компанијама развијених земаља. У њима, један или неколико великих акционара (чланова) „владају“ компанијом на основу „контролног“ пакета учешћа у капиталу друштва, док остатак капитала у својим рукама држи велик број малих акционара, који су обично спремни да своје акције продају по повољној цени на тржишту. Ситни акционари углавном нису заинтересовани за уптављање компанијом, већ за високу дивиденду и за раст цена акција, те управљачка права препуштају великим акционарима.

Из циља приватизације уочавају се две битне погрешне предпоставке. Прва се односи на укрупњавање капитала и стварање најповољније власничке структуре, које већ постоје у успешним компанијама развијених земаља, а друга се односи на мале акционаре.

Укрупњавање капитала је битан али неповољан услов за успешност компаније. Приватизацијом се не обезбеђује успешност! Многе приватизације су служиле за прање прљавих пара и долажење до имовине која се може добро уновчити а не ради унапређења приватизованог предузећа. Мали акционари јесу заинтересовани за дивиденду а и продају својих акција јер им већински акционари нису обезбеђивали ни једно ни друго. Имовина малих акционара најчешће је служила као један део имовине као основ гаранција за хипотекарне кредите великих акцонара. Продаја акција од стране малих акционара последица је  неповерења према великим акционарима а велики број их продаје из нужде, ради преживљавања. Приватизација је обављена на лош начин. Формално су сви имали право да учествују а суштински јако мали број. Зар податак да је 1/3 уговора о приватизацији поништена не говори ништа? За малог акционара је вредност његове акције много вреднија од вредности акције већинског  акционара. Само зато што је већински, он има право да стави руку у џеп малог акционара уместо да му обезбеди припадајућу дивиденду. И то бар у висини камате на штедњу, а и да очува, или увећа, вредност акције.

Који је смисао приватизације робних кућа „Београд“, пољопривредних комбината и бројхних успешних фирми? Продаја предузећа ино –  партнерима је обична превара грађана јер су они као потрошачи, преко повећаних цена, платили цех (нпр. продаја цементара). Ликвидацијом банака и довођењем страних банака омогућиено је изношење огромног профита из земље и то профита стеченог не страним средствима већ претежно домаћим средствима и радом.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s