РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

ПРЕМИЈЕРА 9. новембар 2011.

Filed under: Некатегоризовано — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Рума, петак, двадесетосми дан октобра, Завичајни музеј, 19 часова. Скупило се лепо, одабрано друштво зарад једне премијере. Одабрано? Одабрало га је име чији немали траг на балканској (а и широј), посебно српској уметничкој сцени ликовног израза, инстинктивно привуче све оне који имају слуха за чињеницу да све, ама баш све, има душу. Име Косте Богдановића, професора на неколико Универзитета, теоретичара визуелне културе и информације коју кроз своје оригинално уметничко дело великодушно даје на буквални увид додиром онима који су увида и додира гладни, је оно због којег су се посетиоци Музеја окупили у наречени дан и време.

Наиме, наречени дан, место и време је била српска премијера најновијих радова великог мајстора облика. Његови „Рељефи“ и сам уметник одабрали су Руму да се први пут сретну с јавношћу. Тако је теорија да је уметност опште добро а не само привилегија метрополиса дошла на своје. И надахнутим говором о Богдановићевом делу господин Радован Кузмановић, директор Завичајног музеја али и Богдановићев ученик, није могао а да не апострофира захвалност уметниковој одлуци да ова изложба баш у Руми започне свој живот за публику. Велика привилегија за наш град од стране човека који је небројено пута, што самостално што са другима, излагао на најразличитијим местима,

Дискретно, са стране, уметник је пратио реакцију посетилаца. Мало перцептивнији посматрач могао је да примети на лицу сликара/вајара једну ноту која све вајаре обележава, а то им показују и руке: кад се ваја, поготову са „тешким“ материјалима којима хоће да се извуче душа, онда су веома често вилице стиснуте, некад до бола. То мења и облик лица ствараоца па вилични склоп наоко постаје јак. А тек руке, прсти…

Но, главна улога вечери припала је, наравно, рељефима/сликама. Наоко монотони због сведености форме и боја, имали су много више да кажу од „наоко“. Мали али одабран сет рељефа/слика показао је оно што нам не би на памет пало: да чак и такав материјал, по кад- кад и где-где омражен, као  што је полиетиленска плоча, може и те како да има душу. Делује апсурдно, али да је византијско плаво-златно могуће утиснути у стерилну хемију и надјачати њену неживотност и тиме доказати, да, заиста све што нас окружује има душу, није за изненадити кад је у питању Мајстор. А да при том ништа мање није занимљива ни уметникова душа, односно путеви којима је она ишла, да из полиетилена извуче  виђени спој. Осам година је проведено у промишљању потенцијалног обликовања нечег бездушног у нешто с душом. А онда је то требало избацити из себе у форму која носи поруку.

Не бих се сасвим сложила са  господином Здравком Вучинићем, аутором пратећег текста о Богдановићевим рељефима у каталогу изложбе, да су ова дела у естетском смислу артикулација египатске, муслиманске или зен-јапанске провенијенције. Не бих се сложила због тога што у Богдановићевим (ба)рељефима/сликама стоји сведеност на линију која је „први глас“ ликовног стварања уопште. Једино што човека пред медијем у којем хоће да се изрази дефинише као мислеће биће, у односу на сва остала бића која постоје, у нама познатом, земаљском универзуму. Осим тога, баратати скоро само линијом и редукованим бојама и тиме осмислити неосмисливе полиетиленске плоче је циљ по себи, тежак, мучан, сложеног физичког реализовања. Линију по себи је тешко „натерати“ да тако јасно „говори“ у било ком материјалу. Дакле, ови рељефи/слике надилазе класификацију у познатим сферама и етаблираним категоријама  јер доводе у интеракцију саму бит односа човека и материје.

Било би сјајно да оваквих премијера буде што више, свуда. Сама ликовна уметност, у ширем смислу, има своје место увек и само у оку посматрача. Али, тим посматрачима треба стално ићи пред очи или их жестоко мотивисати да сами иду тамо где ће се очи суочити са ликовним делом. Сувише је реалност света која нас окружује обесмишљена и скоро празна, да бисмо олако себе лишили унутрашњих дијалога који су једини одговор на вечито питање о мислећој трсци у простору. А то је: да ли је стварно мислећа или…?

Богдановићеви рељефи/слике показују да јесте.

                                                                                                                 Мира Швоња      

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s