РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

КНЕЗ ИВО ОД БАЛКАНА…ЗАУВЕК 28. новембар 2011.

Filed under: 17. Moj поглед — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

О јубилеју педесетогодишњице доделе Нобелове награде за књижевнот балканском писцу Иву Андрићу, све је већ речено:  шта значи за све нас, за њега, за свет… поготову у светлу реченице да се „…награда додељује за “За епску снагу, којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље … “  . Своје земље! Од које смо сви ми, читаоци и не-читаоци његових дела, направили неколико својих земаља, из којих једва ниче и оно што треба да ниче, а камоли да ће икад нићи било какав Нобеловац Не подцењујем делатнике из ових наших „нових“ земаља из било које категорије за Нобелову награду, али, напросто, сорти за ту врсту награђивања – више нема.

Кад у Знаковима поред пута Иво каже: “ Толико је било ствари у животу којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“ – све нам је рекао. Чак само у тој једној тврдњи, ако не, по мишљењу „неких“ (препознаће се и зашто су у знацима навода) у целокупном свом делу, рекао је све о нама  са ових простора. Мада, та реченица може да се односи на било кога, било где на свету.

Дакле, учио нас је Иво, да су наши страхови од другог, различитог, туђег , нејасног, нама непрозирног… због сопственог не-хтења да схватимо да нисмо сами, да нисмо на пустом острву, да једни без других не можемо. Јер појединац из људске врсте није  програмиран  да живи сам, а тако ни један облик његове заједнице не може без друге заједнице.

Али! Ми, са ових простора „нашег“ дела Балкана смо „измислили“ да  може да се живи појединачно и у појединачним заједницама…Измислили смо да смо паметнији, бољи, делотворнији… ако смо у свом сопственом менталном тору, макар измишљали многе његове садржаје и компоненте, само да би били „своји“ (на „своме“…). Шта год да је Андрић написао и описао о баш том „квару“ који се тако бесомучно заковао у све живо са ових простора – узалуд је писао, изгледа.  Није нас само он учио о нашим манама и склоностима ка разграђивању и схватању да оно што се науми а не промисли – мора да окрене на лоше. Учили и „учили“ су нас и други, наши и туђи. Исто узалуд. Чак и око обележавања јубилеја Андрићеве Нобелове, нисмо у стању нити сви заједно обележити нити престати више  малициозно него добронамерно, анализирати ко је Андрић, чији, шта је радио и о коме је писао или није писао.

Замислите организам који раставимо у саставне делове и очекујемо да сваки део ради и даље, потпуно независно. Делује морбидно? Да. И јесте морбидно. Зато што је неприродно. Да ли организам вреди саставити? Да. Да ли ће то бити исти онај организа? Не.  Да ли на месту састава треба видати рану ? Да. Ко је видар? Сам састављени организам са својим унутрашњим снагама самоисцелења? Да ли то треба тако? Треба.  Зашто?

Зато што је било која деструкција нечег целовитог погрешан потез. Јер деструкција је регрес. Сви природни и  сви универзални закони воде ка плусу. У тим законима нема деструкције ради деструкције. Има трансформације из доброг у боље, из једног ка више, из старог у ново, из негативног у позитивно. Из минуса у плус. Тим законом се неутралише све оно што није прогрес.

Андрић је, ма шта и како писао, од реченица за један ред, до хиљада и хиљада страница књига, управо о томе писао. О позитивном из негативног и како анализом негативног позитивно само надође. Као лепо испечени хлеб у пећници што надође, румени се и мирише.

Свима који Андрићевог Нобела славе –  нека душа замириши попут тог хлеба.

                                                                                                               Србоскептик

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s