РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

МНОГО СКУПА ПЕСМА 3. март 2012.

Filed under: 15.Србија данас — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Негде у ово доба, пре четири године, будући најјачи коалициони партнер у власти презентовао је у изборној кампањи своје капиталне стратешке циљеве: очување територијалног интегритета Србије, (читај: Косово и Метохија остају у саставу државе); улазак у ЕУ; велике стране инвестиције у економију земље; безвизни режим за путовања; борба против организованог криминала и корупције; савремено и олакшано образовање; и – најважније, бар 200.000 нових радних места.

Једно из низа обећаног догодило нам се прекјуче: Србија је добила кандидатуру за улазак у ЕУ. Тек кандидатуру. Толико од обећаног. Кроз шта се све прошло да се то постигне, како на плану спољне политике тако и на плану унутрашње,  није тема овог писанија. Предмет није ни прецизна анализа шта је било и шта би било да је било, нити анализа (у)рађеног по свим обећаним ставкама.

Предмет је цена коштања.

А та цена је огромна. Упреподобљавање Србијице у нову (а стару) будућу чланицу ЕУ коштало је преко 400.000 незапослених, преко 750.000 страховито сиромашних, још пар милиона очајних из разних разлога (нпр. корисника разних “девизних“ кредита, преварених радника и сељака…). Коштало је уништене привреде, катастрофално погрешне приватизације…А то није ни део цене која је на видику. Дакле, срозавања до близу дна. Близу? Ма, само  кад почну славе и разни верски празници, први мајеви…дно нам се чини мало даље, так’а нам је природа.

Не, овај аутор није против корисних политичко-економских  интеграција. Напротив, јер без интерграција нема ни живота ни развоја. Овај аутор је против цене тога, бар кад је Србија у питању. И не само због цене већ због погубне замене теза. Теза да нама треба ЕУ је крајње натегнута бар у овом Евроунијином тренутку. Теза да и ми требамо њој је још натегнутија, а убеђују нас да је  тако. Европа као део (мог “омиљеног“) НСП-а, само себи прилагођава терен до последњег камичка, себе ради, не нас ради. А ми се подали к’о заљубљена удавача, још одавно. Још од почетка државности коју ономад слависмо, не видевши да смо од њеног почетка у “поравнавању“ почесто. Историја то поравнавање зове на(д)метањем разних концепата напретка, развоја, уценама, ратовима …

Цена коштања од неколико милиона очајних  поданика у држави је недопустиво висока и зато што се истима тотално и стално памет помера да је осредње добро а да је исправно погрешно. Ако је ова Србија 70% пољопривредна земља а допусти се да тај фундаментални ресурс благостања буде скрајнут зарад  неизвесне будућности у интеграцији сумњивих намера и трајања, онда нас праве лудима. Ако цела Србија може да нахрани пола Москве или петину Пекинга, или огромно подручје где се конзумира халал храна, зашто је оволика цена у бројкама и у патњама за (само) кандидатуру у ЕУ? Шта нас тек онда чека код добијања датума за приступне преговоре и код самог уласка, ако га буде?

Тридесет пет је сегмената на којима сада, до децембра (фактички до септембра јер су у октобру први извештаји у припреми децембарских одлука ЕУ) треба да уреде комплетну унутрашњу капиларну слику Србије. Обашка што је то у изборној години када се,  после избора, по навици, дуго формира нова Влада. Добро ће то уређивање доћи зарад затирања криминала и корупције (дај боже да се догоди  детајкунизација), лоше урађених досадашњих реформи, судства, здравства и просвете нарочито. Добро ће доћи да се заведе какав-такав ред у Србију. Јес’ да ће ту бити и увођења стандарда који Србима, знајући српски менталитет, неће уопште пријати.

Али сам ред би могао да се искористи другачије, боље. Ако је тачно да нас је укупно на свету 7 милиона + 5 милиона у дијаспори (турски историчари недавно објавише да нас у њиховој држави има још 9 (!) милиона, пореклом), да ли је могуће да међу толиким милионима нас – нема квалитетних, квалификованих снага да се већ једамоут препородимо? Да се дигнемо из двадесетогодишљег муља који, тренутно, није ни муљ већ живо блато у које се тоне неповратно.

Те квалитетне и квалификоване снаге ваљда могу да виде, поготову оне споља, да је будућност ове земље у људским ресурсима, ораници, воћњаку, геотермалној и алтернативној енергији, штали, тору, здравој храни, туризму…, дакле, у ономе чега обилато има. Само да се стручно и брзо поради да то постану главни ресурси за државу и у држави. И кад се у то уведе памет, рад, ред и закон – нема шансе да је боља алтернатива једна неизвесна интеграција од сопствене економске самосталности у одрживом развоју.

Аналитичари кажу да само уређена земља има интеграцијске перспективе. Па, уредимо се и  сами и кренимо у разнолике интеграције базиране на здравим интересима. Србија то може, само јој не дају да  сама себе уреди. Већ постаје досадно да нас стално уређују други, преко разних који нас воде у последњих двадесет година.

Али ни мало није досадно већ је трагично и погубно да цена коштања коју плаћамо кад нас други уређују буде мерена стотинама хиљада несрећних и милионима незадовољних. То неће моћи да се “попегла“ ничим, сем памећу у глави, поготову  не изјавама да се Србија у последње четири године променила на боље, до скоро непрепознавања.

Изгледа да живимо у различитим Србијама. Једни се не препознају у очајању, други се не препознају у радовању. То је прва фаза онога што испадне кад нас други уређују а ми, шизофрени, не видимо дрво од шуме.

                                                                                                            Србоскептик 

           

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s