РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

ПРЕДИЗБОРНА ОБЕЋАЊА И ПОСТИЗБОРНА РЕАЛНОСТ – део други 5. јул 2013.

МЕРЕ ВЛАДЕ ЗА РЕШАВАЊЕ УНУТРАШЊИХ ПРОБЛЕМА

Покушаји Владе да успостави макроекономску стабилност не можe дати ефекте на кратак рок. Овако како су тренутно конципирани ови покушаји, не обећавају бољитак ни на дужи рок.

Доношење антикризних мера, и поред озбиљних припрема, није лак посао. Сложеностовог програма проистиче из спајања делова који су неспојиви. Потребно је да у кратком року дају ефекте а извесно је да се структурне промене не могу извршити за кратко време. У неким сегментима се не може ништа променити јер свака предузета мера даје само контраефекат. Усаглашавање програма са свим учесницима у коалиционој власти је  сложено, пошто се свако од њих залаже да мере буду донешене и прођу добру оцену јавности, а да се њих не дотичу. Мере морају бити добро координиране због узајамне међуусловљености као што су, нпр., кредитно-монетарна политика и пореска политика. Регулисање привредних токова монетаристичким начином је општеприхваћени начин и можда добар за добро уређену земљу. Али тај начин је ризичан за земље које се налазе усред промена политичког и привредног система. Већина таквих земаља је у сличној ситуацији. С једне стране је нестала предходна привредна структура а тиме и ефекти које је стварала. Дошло је до великог дебаланса робних и куповних фондова, до промене односа запосдлених у производним и непроизводним  делатностима. Однос инвестиција и њихових извора је тотално поремећен.Нема их, или су врло мали домаћи извори а страни се тешко обезбеђују и врло су скупи. Ове и друге деформације довеле су до стања у коме се  више троши него што се ствара. Најлакше је рећи да се не може трошити оно што није створено али је немогуће успоставити равнотежу. Потрошња није настала данас. И њен ниво је дуго настајао. То је нефлексибилна потрошња и не може се смањивати на кратак рок. Нико не може да затвара школе, здравствене установе, установе културе, итд., зато што нема буџетских прихода. Увођење рестриктивних мера у делатностима које су на најнижој скали егзистенције, може да нанесе више штете на дужи рок. Смањивати пензије такође није могуће, јер оне су толико ниске да не обезбеђују ни голу егзистенцију; осим тога – пензије су стечено право и, у садашњим условима, још једини стубови опстанка многих породица.

Из свега наведеног проистиче да је расходна страна буџета скоро сасвим лимитирана и да свако претраживање које треба да укаже шта се то још може смањити, неће дати никакав или ће дати врло мали ефекат. Решења треба тражити на приходној страни. Требало би применити основно правило да свако плаћа порез према својој могућности. Порески систем примењиван када је стуб система био средњи слој становништва, више није одржив, јер данас средњег слоја нема, највећи је број сиромашних грађана а порез се не може наплатити од оних који немају. Морају се више опорезовати они који су на разне начине дошли до већег или великог капитала. Смисао пореза није да се слије што више новца у буџет, већ се у њега новац слива у већој количини само ако се у пореску политику  уграде сви порески принципи. А императив је да се ти принципи уграде.

Царина. као буџетски приход,  може да буде значајна ставка а без озбиљнијих промена Закона о царинама.Ево примера: увоз половних возила је најисплативији посао само зато што је лоша царинска регулатива, али је то зато најисплативији посао јер је тзв. “царинска мафија“ пронашла “рупе у закону“. И уместо да се у буџет слије пуна царина – слије се само један део. Куповна цена је лажирана, пређена километража неколико пута увећана…итд. тако је царинска основа смањена. Крајњи купац све то плати, али, уместо у буџет, део новца одлази разним шпедитерским кућама, и… Ово се наводи само као пример али се ради о веома озбиљним средствима која су ван сваке контроле.

Путарина такође може да буде озбиљан буџетски приход. Земље које су изградиле респектабилну путну инфраструктуру (нпр. Италија), из путарине су вратиле све обавезе према извођачима радова у просечном периоду од око 20 година и сада остварују добре приходе. Није могуће да се из путарине подмире само трошкови наплатних рампи. Упоређивањем имовине запослених који у том систему раде и њихових легалних накнада за рад – јасно се може видети куда се одлива велики део новца из путне привреде.

Јавна предузећа морала би да прерасту све слабости прављења губитака. Од њих се очекује да послују позитивно како би помогли повећање буџетских прихода. Нема никакве логике да се из буџета покривају њихови губици. Основни предуслов доброг пословања је конкурентска а не партијска кадровска политика. Зато нема одговорности ни према грађанима ни према сопственим партијама. Јавна предузећа пружају услуге свим грађанима и једино њима треба да  положе рачуне. Не могу јавна предузећа да буду партијски плен и извор партијског финансирања, нити њихови принципи пословања треба да буду обојени партијским бојама.

Сива економија је одавно прешла критичну тачку. Свако привређивање мора се одвијати под једнаким условима за све. Када се сачини анализа новчане масе и када се погледа њена структура, дâ се уочити да је скоро већа новчана маса код становништва и тотално ван контроле НБС. Не предузимају се  мере да се сви новчани токови ставе под контролу. Истина је да сива економија садржи и социјалну компоненту, али је крајње време да се уведе у ред пословање свих учесника у сивој економији, иначе ће пословање кренути другим током. Уместо да буде све више легалног –  напросто се тежи да и легално пређе у нелегално.

Однос штедње и кредита се недовољно користи као део инструмената понуде и тражње. Створена је светска понуда по обиму и структури а тражња је домаћа, лимитирана општим сиромаштвом. Стање у понуди и тражњи прати и однос штедње и кредита. Стране банке развијају и стално подстичу потрошњу путем понуда многобројних кредитних пакета уз, по неколико пута, обезбеђени кредитни пласман; такође, поред високих камата високи су и трошкови банака за кредитне услуге. Кредит је потрошња унапред, она гура сваког корисника у кредитно ропство. Када корисник више није у могућности да отплаћује кредит банка нуди репрограм којим се оставља утисак помоћи, а у ствари, то је продужетак  задужења, бескрајна дужничка спирала.

Према штедњи становништва банке имају сасвим други однос. Не постоји наменска штедња, нема пристојних камата а од подстицајних камата ни трага. Држава не  подстиче штедњу, а девизну камату на штедњу још и опорезује. Ако се ради о штедњи која потиче из зараде – питање је колико пута се на зараде плаћа порез? Практично се девизне штедише кажњавају зато што штеде, уместо да се подстичу, јер тиме доприносе расту банкарског кредитног потенцијала који би се улагао у производњу. Очито је интерес неких партија да се избори обављају банкарским, а не индустријским капиталом.

Структура потрошње се стално мења. Информатичка технологија је учинила и чини чудо у развијању и измени структуре потрошње. Нико не оспорава корисност достигнутог степена развоја, али се намеће питање рационаланости, и посебно могућности. Врло је важна употреба те модерне технологије у свим сферама производње, али врло штетна када се налази у сфери потрошње. Посматрано само на примеру једног доомаћинства може се видети последица утицаја информатичке технологије: мобилни телефон је врло користан због брзе међусобне комуникације, али у кућном буџету је то врло висока ставка. Четворочлано домаћинство има најмање 4 мобилна и 1 фиксни телефон, ни један од њих не користи се ради стварања прихода, а у кућном буџету представља расход од 5-10.000,00 динара, или много више. Из године у годину се нуде бољи, нови апарати за „само 1 динар“,  али су месечне рате за отплату врло високе. Поред лошег утицаја на кућни буџет, лоше утичу и на младу генерацију која комуницира само порукама, књиге и остала интересовања као да више и не постоје… Прешироко је наше тржиште за многе робе, а наше реалне куповне могућности су минималне. Променом скале приоритета у потрошњи кућног буџета битно се нарушава и угрожава основна егзистенција. Кренули смо у капитализам без капитала у време када други већ дуго живе у капитализму, а нас су вратили у либерални капитализам. Тим другима потребни смо само као тржиште робе и капитала. Они су одавно решили своје националне интересе, а нама, уместо помоћи да и ми решимо своје националне интересе, нуде глобализам

На крају ове анализе, ево и један закључак: нама би била највећа помоћ ако нам не буду сметали у остваривању националних интереса. На нама је да их дефинишемо, пројектујемо и остварујемо, а за то постоје домаћи ресурси, посебно људски.

Свака даља потрошња без покрића јавне финансије доводи у све лошију ситуацију. Право решење једино се може тражити у порасту друштвеног производа и све мере које се доносе морају бити усмерене ка том циљу. Све друге мере су краткорочног карактера, не дају дугорочно решење, већ само одлажу проблеме и чине их сложенијим.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s