РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

IN MEMORIAM 5. новембар 2014.

Filed under: 01. Реч Уредника — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Poslednji pozdrav našem dugogodišnjem Predsedniku Udruženja građana za preporod opštine Ruma. počivaj u miru dobri i čestiti čoveče i prijatelju.

9x13

JOVICA DOROŠKI, DIPL. ING. POLJOPRIVREDE, 18.06.1957-04.11.2014.

 

ХЕМИЈА 26. август 2011.

Filed under: 01. Реч Уредника — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Ако се ових врелих дана нађете ван својих домова на било ком орвореном простору и видите да је некоме позлило на +40 , сигурно ћете, као савестан грађанин, помоћи том некоме. Уколико је потребнија озбиљнија процедура од простог давања воде – зваћете 94, Хитну службу. Они ће, онда по строгом протоколу применити своје: инфузију, вештачко дисање, инјекцију или две, електрошокове за срце ако треба, па редом, можда све до болнице…

А шта бисте радили са својом државом ако јој је позлило?

Изгледа да то зависи од тога да ли вам је стало. А треба да вам је стало као и до оног коме бисте помогли да му је позлило. Јер! Држава је, у суштини, скуп појединаца, грађана. Њоме управљају грађани изабрани од грађана. Тако је у теорији. А пракса?

Пракса је да ова Србија (глобално не само она) јако личи на боцу пуну уља и воде; одељено, немогуће сјединити. Тако некако је и са Србијом – уље је власт, остатак грађана вода.

Како сјединити? У хемији то успева. У друштвима као што је наше начин, изгледа, тек треба измислити. А просто звучи: сјединити власт са грађанима и државом зарад, искључиво, добробитних и позитивних циљева. Тј, не дозволити да се вода замути до непрозира а да се уље ужегне до не дај боже никоме. Баш овакав расплет је јако близу.

О томе се раније доста писало у штампаном РУМАГАЗИНУ. Удружење грађана за препород опшине Рума није престало да се активно бави политичком ситуацијом у земљи али са искључивим акцентом на економске, социјалне, културолошке… параметре третирајући појаве.

Сматрајући да је најшири медијски излаз у јавност електронска форма,  РУМАГАЗИН је поново пред јавношћу. Без илузија да ће се њиме сјединити уље и вода наше стварности, када су и глобалне и локалне промене веома убрзане, РУМАГАЗИН ће и даље своје читаоце водити кроз оај лавиринт звани Србија у циљу да јој се помогне да се спаси од свега што јој чини зло.

Дакле, има оних којима је стало, има их доста и имају шта да кажу

Читајте. Нешто ћете и запамтити а применити можете увек.

Није хемија баук!

 

 

УГ за препород општине Рума

 

ЈОШ КОМЕНТАРА НА ТЕКСТ „ДЕЦА МАЊЕГ БОГА“… 23. август 2010.

Filed under: 01. Реч Уредника — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Аутор текста се зхваљује на коментарима преко Facebook-a, позива и даље да млади пишу о томе. Овим коментарима су намерно скинути подаци о изворима ради заштите идентитета оних који су коментарисали (што је иначе и политика Facebook-a).

Ненад каже:
Врх општине никад није био свестан потенцијала међу младима у Руми, али је зато увек тупио о томе на сва звона… Изненадио се председник општине када сам му рекао колико људи у Руми свира и зарађује (збрињава своју породицу) од тога, наравно понудио ми је сарадњу и упутио ме на врата која су и дан данас закључана…није тајна да ако овде нешто мораш да урадиш треба да нађеш начин како да се сви уграде на томе, јер питање: „где сам ја у свему томе“ прожима све сфере пословања у Руми…Рума је дала многе таленте, многи су небригом овог друштва пропали, многи никад, нажалост, неће засијати а место им је негде горе, одакле би нас све обасјвали својим талентом…На концу свега остаје нам оно једно једино…нисмо сами у свему овоме, окренимо се једни другима, нашим ресурсима и нашим могућностима покажимо да смо вредни свачије пажње, научимо их да нас слушају, наставимо даље и без предаје…
Август 12 ат 9:43пм

Милан каже:
Мали проблем у Руми је што има стварно превише бендова на тако мало популације, већи проблем је што бендови нису транспарентни него се свира по којекаквим рупама и ћумезима, а највећи проблем је што свако сваког хоће да зајебе и превари уместо да једном људи схвате да смо сви у истој ситуацији. Зато смо ту где смо…
Август 13 ат 1:48пм

Даша каже:
након свега њих и даље чуди зашто омладина не гласа…….страшно!
Аугуст 13 ат 2:38пм

Ненад каже:
ја сам се прикључио Вукели у пљувању, а позивам и све остале да опљуну на адресу организације и понашања градских челника, чисто да видимо да ли и колико нас има…
Август 14 ат 4:19пм

Даша каже:
Вероватно јако мало…
Август 14 ат 4:23пм

Ненад каже:
увек је на почетку мало, али хајде да пробамо
Август 14 ат 4:24пм

Милан каже:
Ево и ја се прикључујем. Не може организација свирке да се повери човеку који мртав озбиљан пита „па ко још свира у пола 12 увече“!
Август 14 ат 4:26пм

Ненад каже:
могли сте да очекујете и питање да ли бубњар седи??? и то се дешава!!!
Август 14 ат 4:26пм

Милан каже:

Бубњар лежи, а певач дуби на глави. И тонац треба да стоји иза бенда, наравно.Август 14 ат 4:28пм

Мислим да је након овога сваки коментар сувишан. Рума има много квалитетних музичара, много квалитетних бендова, много људи који знају и воле да раде послове везане за музике, постоје услови да се развија квалитетна сцена али недостаје главна ствар – квалитетна подршка општинских челника. Организација и подршка при оваквим манифестацијама не значи ништа ако се повери људима који не знају да раде тај посао (не улазим овде у њихову струку), мада у општинској управи има људи који се баве музиком и који би знали (бар донекле) да те ствари раде квалитетно…

 

ДЕЦА МАЊЕГ БОГА 12. август 2010.

Filed under: 01. Реч Уредника — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

(Аутор текста позајмио је наслов једног канадског филма који је говорио о дискриминацији. Иначе, врло га вреди видети, потражите на нету).

Синоћ (11 авг.) је било тужно гледати Међународни фестивал фолклора „Распевана Европа“( један од програма Румског културног лета). На Градском тргу (ах, то пусто преименовање…) деца и млад свет из Италије, Румуније, Грчке, Словачке, Републике Српске и домаћина – Србије изводили су предивне игре својих народа ту, на бетону, повремено готово блокирана публиком која се бесомучно тискала да баш сви присутни виде лепе кораке одличнх играча. Нико фестивал није отворио! Но, било је фантастично видети ту игру и младост.

А само две предходне вечери ситуација је била потпуно обрнута. У те две вечери, такође у оквиру културног лета, градски челници дали су све од себе да наступ румских музичких  демо бендова заиста изгледа светски. Наиме, позорница је била импозантне конструкције са огромним видео бимом, у бекстејџу је било хладних пића и топлих сендвича  за учеснике наступа (по четири групе за вече), љубазне, атрективне хостесе су се побринуле да се дебело ознојани учесници бришу током наступа меким пешкирима…

…било би дивно да није ужасавајуће трагично. Целу ову причу окрените за 180º јер је управо било супротно, обрнуто до бола. Не, нису синоћни учесници имали никаквог посебног угођаја (нажалост) сем бине, рефлектора и озвучења.И били су предивни. И треба тако да су. Али предходне две вечери, према оним учесницима, град је показао чисту дискриминацију. Овде чак не пали ни типична малограђанска „чувамо боље за госте“. Да, гости су заслужили увек најбоље, посебно међународни, али што су домаћи, у ономе што знају, мање вредни?

Они учесници имали су бетон, изнајмљено озвучење, своје личне инструменте, један заједнички, изнајмљен сет бубњева и…публику. Свирали су своје срце, своју незапосленост, своје љубави и радости и своја разочарења, менталну устајалост свога града, а публика је унисоно учествовала у томе. Осим једног, који је пратио свирке на обе вечери, други челници Општине се нису ни појавили или су то учинили кришом, кратко.

Публике је друге вечери било нешто мање него прве. Било  би занимљиво видети њену структуру: од најмањих са родитељима, преко тинејџерчића, тинејџера, адолесцената; но, и оних врло, врло старијих, бар две генерације , којима је разлог што су ту били – чиста, здрава досада од суморне свакодневице у којој се ништа нарочито не дешава осим брига. А праштећа жива свирка је била разбуђивачка интензивна прича, уживо изсвирано стање свести учесника.

Сад чујем наше менталне инспекторе: па шта, ти што су свирали и ти што су их гледали  и нису нешто; музика грозна, неразумљива, они пију, дрогирају се, не зна се на шта личе, играју „шутку“ са све падањем и млаћењем… нека их на бетону, нису боље ни заслужили, ако имају лову за пиће, дрогу, гардеробу и парфеме, нека себи купе бину…

Е, сад пар питања за 1.000.000$:

  • откуд у Руми дрога, драги инспектори свих врста? Што се алкохола тиче, немојте забога, о томе, па, и ви пијете! И још по нешто радите, сетите се. Да, не можете ви решити проблем наркотика, за то се виши ниво пита… Али, нижи ниво зато страда…
  • зашто су ови били с „тамне“ стране споменика а ови други испред, без обзира на ниво манифестације?
  • откуд  бина и рефлектори за друге учеснике, одједном, синоћ, а за ове није могло? Зар зато што су ови такви какви су а  други (којима су дати сви услови за то што раде ) бољи?
  • јел’ ви то не видите (или се само правите луди) и заиста не схватате зашто су вам ови очајни па певају, свирају и играју своју ужаснутост немогућношћу да се школују, да раде, да буду лепи и паметни у  свом граду, да се о њима брине и да имају услове за оно што стварно јесу ?
  • зар заиста никад нисте били млади и неке своје протесте испољавали на начин ваше младости? И ви сте некад били помало презрени. Али овако презирати садашњу младост свога града (којој, узгред,  кад год вам је згодно обећавате небулозе, то знају и они и ви) овако им показати где ви мислите да им је место, стварно је више него безобразно. Они су управо то и демонстрирали (+ публика) пре две-три вечери, поносно свирајући своју огорченост.

Данас је међународни Дан младих о коме је изузетно лепо говори цео дан министарка за омладину и спорт која заиста и ради нешто у тој пустој Влади Србије. Но, то што МОС ради у траговима доспева у провинције као што је наша. Млади који користе те трагове у свакој средини су препознатљиви, успешни, нарочито у ОЦД сектору. Али они не могу да повуку све своје вршњаке и да им направе бољи живот. Фамозне канцеларије за младе само су почетак нечега за будућност. Но, још дуго ће их чинити подмлаци партија на власти чији су инструмент а не инструмент своје генерације ових.

Дискриминација, дакле, није ишчезла а кунемо се да смо све учинили…Не нисмо, ни близу, ако не схватимо да смо дужни, мислећи на себе, да мислимо  још више на друге уколико је њима горе него нама. Немамо право да их делимо на добре и лоше све док не понудимо једнаке шансе. Немамо право да себичношћу, некомпетентношћу и незнањем одређујемо нечије судбине.

Оних 1.000.000$ наравно да нећете добити. Да је могуће, да нису из вица, да нису виртуелни, па да ти долари  долете свој младости ове земље и посебно овог града, била би највећа срећа. Али и оне мрвице, које се некако, однекуд, напабирче, јако је безобразно само улагати у себе,  а готово цинично уживати што ти је боље кад гледаш да је неком лош(иј)е. Је ли могуће да се те мрвице некако праведније распореде па да за све има мало. Ваљда би онда било лакше.

Упамет се, крајње је време. Јер, ево, и на заласку овог Дана младих наши младићи и девојке, румска младост, стоје са својим панелима и банерима поново иза споменика на тргу, са његове „тамне“стране.  Зашто и на свој дан?

Зашто?

 

ЛАЖ 23. април 2010.

Filed under: 01. Реч Уредника — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Када у држави у којој живимо монструм, Н.Н. починилац, одсече ноге једном бесловесном створу, с друге стране, орган који је инструмент власти, пусти наоружано лице у врелу навијачку арену, с треће стране хуманитарни фондови прерастају у пљачкашкке, с четврте…и тако редом,  онда са државом нешто дебело није у реду. И све ово се догоди истовремено…

Шта нам остаје да помислимо? Можда да су они који су гладни, без посла, у беди, у избегличким камповима… објавили рат четвороношцима за које се граде скупоцени азили? Можда да орган, инструмент власти, пушта да се они које лове истребе међу собом? Можда да се пљачком фондова, ако се то докаже, направи већи број милионера, смањи број сиромашних?

С друге стране овог огледала, оне светлије, стоји прича о држави која, додуше полако, креће путем успеха, излази из кризе, прави добре унутрашње и спољнополитичке потезе. Дакле, није онако како је, већ како би требало да је, тј. како нас мађионичари убеђују да је. И – како се то зове? Па, наравно, лаж.

Глобално нас лажу разни добромислећи који владају светом; „добромислећа“ мањина влада због себе; лажу нас на нашем континенту да ће Унија бити усрећитељска творевина за све; да, усрећиће своје творце; лаже нас домаћа позиција и опозиција да смо им ми, грађани и њихови бирачи, прва мисао кад се пробуде и последња пред спавање; па, и гласали смо да њима буде боље; лаже нас онај којег слушамо да то, ма шта то било, баш тако треба јер смо ми бољи а неки други лошији; себи смо увек најбољи јер смо ућарили па нам се може; лаже нас родитељ да ће све ово проћи, да само треба да издржимо; лако је родитељима, они су издржали, победници су они којих више нема; лажу нас деца да су „супер“; јесу, имају довољно услова за пороке; лаже нас онај који нам обећава романтично летовање у двоје на црногорском приморју (!?) а онда уплати са бившим партнером летовање на другој дестинацији; лаже нас пиљар на пијаци да је баш зором спремио…; јесте, код првог, најјефтинијег, накупца је купио свеже попрсканом хемијом све што вам треба ; лаже нас и дан да је дан, лако је њему, сутра ће бити нов

А шта ми радимо у међувремену? Напросто, пуштамо да нас лажу и лажу и лажу… јер и сами лажемо уместо да верујемо у истину, говоримо истину и учинимо да сви говоре истину. Пуштамо да нас лажу јер смо научени да  користимо толико мало својих ресурса који, на пример, могу тачно да одвоје лаж од истине (а могу још много тога, ти ресурси). Ми слушамо своје ја научено да мисли једноструко, утабано, у две димензије. Уместо да слушамо целе себе јер све што јесмо је рецептор за истину а не лаж, добро а не зло, светло а не мрак, плус а не минус…Много смо више него што смо обманути да јесмо, ми људи. Уместо да целе себе научимо да је све што нас окружује у нашим рукама, ми, уљуљкани, конзумирамо живот на сламку, убеђени да је онако како нам то представљају теорије, догме, институције, појединци, ближњи, пријатељи…

Како се то постиже? Слушањем самог себе кроз своју интуицију, не кроз стечена лоша знања. Ми себе не можемо да слажемо иако то упорно покушавамо због лоше матрице која је уграђена у нас. Јер, ако загребемо испод сопствене површине, храбро и поштено, пронаћи ћемо изванредно прецизне механизме за разликовање добра од зла. А универзални принцип је принцип владавине добра. Не зла.

То би био неки најбољи и најбржи начин да поправимо свој живот, знатно. Сами себи смо највећи, прецизније, једини прави пријатељ зато што себе познајемо најбоље. Увидећемо да је најважнији циљ 21. века, уствари, да нестане лаж. Важно је да што више тога истражујете, проверавате, закључујете…самостално. Храбро. И не мање важно: сви смо жртве лагања, према томе – нисмо сами. Заједно, сви слагани нису мала сила која би све променила на боље ако би прекинули тај ланац лажи.

Једини услов је да сами нисмо лажови. Према себи и према другима.

Изводљиво?

Да. Пробајмо.

Успећемо!!!

 

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ !!! 4. април 2010.

Filed under: 01. Реч Уредника — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

СВИМ   ХРИШЋАНИМА    СРЕТАН   ДАНАШЊИ      ЗАЈЕДНИЧКИ

ПРАЗНИК.

Удружење грађана „За препород Општине Рума“

Редакција РУМАГАЗИН-а

 

IN MEMORIAM 10. март 2010.

Filed under: 01. Реч Уредника — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

БОГДАН ЂУРЂЕВИЋ

1935 – 2010

ДЕВЕТОГ   МАРТА   ПРЕМИНУО   ЈЕ   ЈЕДАН   ОД   ОСНИВАЧА   УГ     „ЗА ПРЕПОРОД   ОПШТИНЕ   РУМА“   И   ПОКРЕТАЧ   МЕСЕЧНИКА    „РУМАГАЗИН“.   НЕКА   МУ   ЈЕ   СЛАВА  И   ХВАЛА   И   ПОКОЈ ДУШИ.       ИСКРЕНО   И   ДУБОКО   САУЧЕШЋЕ   ПОРОДИЦИ.

УГ   „ЗА ПРЕПОРОД ОПШТИНЕ РУМА“  И  РЕДАКЦИЈА  „РУМАГАЗИНА“.