РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

ПРОГРАМИ ЖЕЉА И ПРЕВАРА 24. октобра 2011.

Filed under: 04. Економија — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Све политичке странке и друге политичке групације интензивно раде приводећи крају своје програме „жеља и превара“ за предстојеће изборе. Ти страначки програми се још држе у тајности како би својим објављивањем „изненадили“ грађане (бираче) и понудили им „светлу будућност“. Неспорно је да грађани треба на изборе да (и) изађу у што већем броју и да се између нереалних обећања о светлој будућности определе за оне чији ће програми бити реални, који ће искрено рећи колико је тешко и да ли је за наредне четири године могуће поправити стање у свим сегментима привредног и друштвеног живота за пар позитивних процената.

Како ће грађани (бирачи) препознати реалан програм? Реално је очекивати да ће буџет за 2012. и 2013. годину бити у дефициту (губитку) од 80 до 60 милијарди динара или од 800 до 600 милиона евра. Ако дефицит буде још већи, што је могуће, јер јавна потрошња све више расте, зато што је бирократско-чиновничког и непродуктивног апарата све више, реално могуће повећање јавног дуга за наредни четворогодишњи период је максимално милијарду евра. То подразумева економски раст од 4-6%, стабилне цене, пре свега прехрамбених производа и комуналних услуга, раст инфлације до 4% и реалан раст зарада и пензија од 4-5%, на годишњем нивоу.

За овакву пројекцију битни су и други услови: да покривеност увоза извозом буде 85-90% и да запосленост расте по годишњој стопи од 4%. А да би се оваква пројекција остварила и обезбедила помак у, бар мало, бољем стандарду грађана, треба поништити погубне и коруптивне приватизације, дневно се обрачунавати са корупцијом и криминалом, посебну економско – развојну активност, у првој фази, усмерити према пољопривреди, као  примарној стратешкој грани привреде

Истовремено мора се смањити гломазна, скупа администрација, реструктурирати  (реформисати) ама баш све у земљи Србији: од јавног сектора, јавних предузећа, образовања, здравства, државних и локалних фондова и пореског система. Да не говорим о политичком систему, који је све осим дефинисаног политичког система.

Ако се ове претпоставке не би оствариле у првој години мандата нове (старе) власти –  онда држава Србија иде путем без повратка. Зато остваривањем ових основних реалних предпоставки, уз нови, прави, систем вредности где ће доминирати струка и знање а не политичка припадност као до сада, уз решавање питања Косова и Метохије (о чему сам већ писао), Србија би могла реално да се нада одређивању датума за преговоре са ЕУ. Исте партнерске односе које жели са ЕУ, Србија мора имати и са Русијом, Кином, Индијом и са многим државама из бившег покрета Несврстаних земаља. То значи да Србија мора да има нову дипломатију и персонално и стратешки.

Али, ско се садашња Влада определи, као што најављује, да се приликом исплате зарада – плата прво морају измирити порези и доприноси и да уплата ПДВ-а остане, као и до сада, по фактурисаној реализацији а истовремено остане хронично највећи дужник,  онда нас очекује још више стечаја, отпуштање још неколико десетина хиљада радника и још више повећања сиве економије која уништава и државу и грађане и запослене и незапослене. Зато свака мера захтева посебну стручну економску анализу сагледавањем свих позитивних и негативних ефеката, како би се могла донети адекватна, валидна, оправдана одлука.

            Ако Влада функционише на бази уцена коалиционих партнера и путем телефонских седница, јасно је да ради по систему „од јутра до увече“; а сутра ће отварати  део Коридора 10 од Хоргоша до Новог Сада по пети пут и послушни  грађани биће икебана на том отварању како би слика била што „величанственија“.

Намера ми је била да пробудим свест грађана – бирача, како би могли у мору понуда препознати шта то ко реално нуди и да се онда тако и опредељују.

Заблуда и превара је било толико да би их полиграф индентификовао као „лаж“.

Опредељивањем за лаж или истину – сами опредељујемо своју будућност.

                                                                                                                         Стево Јурић

Advertisements
 

МАТЕМАТИКА БЕЗ РАЧУНАЉКЕ 18. октобра 2011.

Filed under: 04. Економија — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Сведоци смо да се готово на свакој седници Народне скупштине Србије ратификују уговори о задуживању, а држава постаје гарант за враћање узетих кредита. Не треба бити уопште неки економски аналитичар да би се извукао закључак шта  је основни критеријум да ли ће нам неко одобрити неки кредит, а ми ћемо га углавном потрошити у јавну потрошњу. Заборавља се да јавна потрошња, углавном не доноси нову вредност, већ само продубљујемо и онако велику економску и социјалну кризу.

Али, власт и политичка елита не мари за то. Без сагледавања могућих извора за враћање узетих кредита, дуговања дневно расту а и каматни услови се дневно погоршавају. Зато ћу презентовати само неколико егзактних података, па нека читаоци сами извуку своје закључке.

  • Бруто-друштвени производ (БДП) у Републици Србији на годишњем нивоу је цирка 30 милијарди евра. Ради упоређења, БДП једног „Мерцедеса“ је 240. милијарди евра, или, осам пута већи од БДП-а Србије. У Србији са БДП-ом од 30 милијарди евра јавни дуг је већ сада 14 милијарди евра. Дакле, овде је реч само о државном дугу. Или, дефицит буџета је у 2011. години 143 милијарди динара што је 1,43 милијарде евра, што се такође покрива из кредита.
  • Шта могу очекивати пензионери у 2012.години ако ПИО Фонд Србије по основу доприноса потражује 240 милијарди динара, односно 2,4 милијарде евра? Ко и када ће то да плати и уплати и који су то крупни, тајни бизнисмени који неизмирују своје обавезе? Ко их штити, да ли инспекције уопште смеју да  закуцају на њихова врата, или ће уместо уплата у ПИО Фонд, платити и куповати политичке странке? Биће да је ово последње јер треба да обезбеде себи Владу која ће бити зависна и послушна.Да ли неко у Влади уопште зна како ће враћати преузете кредитне обавезе? Да ли се знају неки „нови“ извори средстава за будуће пензије?
  • Да би се буџет уравнотежио јавна потрошња и издаци за пензије морали би да се умање за 18-20%: То за собом повлачи низ последица: смањује се промет са садашњих 19% на, бар, 35%; за неколико стотина хиљада повећава се број социјално угрожених  грађана; активира се социјална бомба; социјални бунт извео би више стотина хиљада људи на улице…и – ту није крај. Све су ово последице погубне приватизације и неспособности за успешнији економски развој. Део буџета у  садашњој ситуацији, нажалост, мора да се покрије кредитима, али ни то не може да иде у недоглед.
  • Дефицит буџета за 2012. годину не сме да буде већи од 60 милијарди динара, односно, 600 милиона евра. А 2013.године буџет мора бити уравнотежен. Да би се то постигло од 2012. до 2018.године раст БДП-а  мора бити од почетних 4% до 8%. У истом периоду број запослених треба да се повећа за 22%. То су једни од услова да бисмо могли уредно сервисирати преузете кредите, одржати јавну (редуковану – оптималну) потрошњу, пензије и социјална давања. То треба да буду основне пројекције садашње или будуће Владе, или део економског програма сваке странке која се бори за власт.

Овим текстом са  пар примера хтео сам да подстакнем размишљања грађана, јер – сутра освиће нови магловит дан. За сва дешавања свако од нас сноси део одговорности, било да је у некој политици или да је потпуно аполитичан, али смо бирачи који својим гласовима одлучујемо о својој судбини.

Ако се и даље препуштамо стихији, дозвољавамо да други „мисле“ у наше име, следи нам још већа незапосленост, веће социјалне тензије, нередовне и умањене плате и пензије. Затим следи година дана приче о могућем банкроту, а за 2-4 године – сигуран банкрот.

Банкрот за последицу има и анархију. Да ли нам само још то треба? Размислимо сви заједно и одговорно. То је наш дуг према деци и унуцима, то је дуг према држави Србији.

                                                                                                                     Стево Јурић

 

ВЛАДА – ГАСИ ПОЖАРЕ А НЕ РЕШАВА ПРОБЛЕМЕ? 11. октобра 2011.

Filed under: 04. Економија — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Да би смо оценили економску ситуацију у Србији довољно је пратити само неколико значајних економских параметара који показују да ли живимо боље данас него јуче. Неспорно је да нам је све теже. Оправдање се тражи у светској економској кризи. Она, једним делом, има утицај на економска кретања и код нас, али не у мери да се лоше стање оправдава светском кризом. Неке земље су искористиле светску економску кризу и знатно поправиле економску ситуацију у своју корист. Наша земља није узроковала светску економску кризу, нити би  требало да сносимо последице више него што смо узроковали кризу. Непримерено је да утицајем кризе покривамо сопствене слабости у раду Владе. Слабости су бројне а укупан ефекат неповољан.

Влада је највећу активност усмерила ка ЕУ. То је био приоритетан задатак коме се нема шта приговорити. Нормативно – правна форма се усаглашавала. То је битан, али не и довољан услов за улазак у ЕУ. Недовољан је због тога што Влада није истовремено радила на привредном развоју. Стопа раста друштвеног производа од 2-3% је недовољна. Стопа незапослености је катастрофална. Структура и ефикасност инвестиција неповољни и недовољни. Уместо стварања амбијента за развој пољопривреде и села и развој индустрије, све више расте сива економија. Уместо задужења за инвестиције, задужењима се гасе пожари, посебно у сфери потрошње.

Грађанима је јасно да се демократија не може остваривати у сиромашној земљи. Формалне демократије  које нам намећу развијене земље су формалног карактера а не утичу на раст животног стандарда. У ЕУ можемо ући само као развијена држава јер једино тако можемо бити равноправни партнери. Она земља која постаје чланица ЕУ а нема развијену привреду, може да очекује оно што је сада задесило Грчку.

Рушењем једног система очекивало се стварање новог који ће пружити могућност за бољи и богатији живот. За сада то није на видику. Уместо тога, развија се мито, корупција, раст незапослености, огромна потрошња у здравству, образовању, државним и парадржавним институцијама, концентрација моћи и капитала и тотално осиромашење грађана.

Крајње је време да се решавају проблеми у држави. Проблем приватизације мора да доживи преиспитивање. Смисао приватизације, њен циљ, није затварање сваке производње, обезвређивање имовине, богаћење појединаца и отпуштање огромног броја запослених. Срушено је све оно што је годинама стварано, уместо да је то искориштено за већи раст. Приватизација је најосетљивије питање и захтеваће нови Закон о реституцији. Имовина која је одузета од радника и поклоњена појединцима, биће одузимана од појединаца и враћана економским власницима. Нигде се у свету није могла купити шећерана за три евра, осим у овој земљи.

Ресурси ове земље су довољни да упосле све оне који траже посао. Влада мора да пронађе модел који је најповољнији. Она то не чини, већ се исцрпљује гашењем пожара, као да једва чека истек мандата. Инертност и неефикасност Владе постојеће проблеме још више продубљује. Пред изборе нико нема храбрости да се суочи са стварношћу јер свако суочавање носи са собом страх од губитка моћи а привидна моћ је највећа немоћ.

Један, али по свом обиму, велики проблем је животни стандард, посебно пензионера. Циљном употребом статистичких података доносе се прописи о усклађивању плата и пензија. Толико „добро“ се радило у овој држави да нема потребе за порастом пензија. Ради се само о номиналном расту од 1,4% од 1. новембра, а то је износ од неколико стотина динара. Недовољно да се покрије пораст трошкова воде. Да не помињем остале трошкове из потрошачке корпе, пошто се без њих може дуже живети него без воде.

Пензионери стално сносе последице лоше економске политике и сваке године опада реални износ пензија. Они немају никакав утицај ни на који сегмент економске политике, тако да њихов положај зависи од страначких интереса. Сви пензионери не припадају ПУПС-у, нити та странка представља интересе свих пензионера. Остале странке, позиционе и опозиционе, су се нагодиле око својих интереса, а бирачко тело које је страначки неопредељено, постаје збуњено, јер не може да верује нашој реалности у којој је партијски интерес изнад државног.

Све док влада такав однос неће бити могућ развој демократије. Онда када завлада већина у којој су приоритетни државни интереси, створиће се услови за развој државе која ће заступати интерес грађана а не партија.

Када развијемо своју државу у којој ће се богатије живети, можемо постати жељени и равноправан члаn EU.

                                                                                                   Дамњан Раденковић

 

 

ШТА (НИ)ЈЕ УРАДИЛА ЛОКАЛНА ВЛАСТ 3. октобра 2011.

Filed under: 04. Економија — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Сваки иоле одговоран домаћин планира за своје домаћинство како да увећа приходе и приносе, како да га обнови и ревитализује, како да усмери своју децу за даље школовање и како да обезбеди услове за редовно школовање. Такав свој програм домаћин креира бар за период од 4-5 година.

Привредници, по основу производног програма, инвестиција, даљег развоја производње, анализа и обраде тржишта (домаћег и страног), кадровских ресурса, локацијских предности, саобраћајних веза, сировинске базе и других примарних и секундарних агрегата, креирају своје програме рада и развоја за наредних 5, 10 и 20 година. Једногодишњи планови су само оперативни програми средњорочног програма конкретног привредног субјекта.

Локална самоуправа, којој није само циљ да политички преживи мандатни период, утврђује могуће стратешке правце развоја. Да би се уопште могло приступити тим изазовним задацима локална власт мора да се „наоружа“ са способним, стручним, и привредно доказаним кадровима, што је први од предуслова.

Задаци тих стручних људи били би да сагледају све могуће привредне ресурсе, посебно са акцентом на пољопривреду, замрзнуте привредне капацитете, привредно стратегијски положај, пратећу саобраћајну инфраструктуру, близину великих потрошачких центара, кадровске ресурсе постојеће и могуће, измене у процесу образовања, демографску структуру и све друге неопходне агрегате како би се уз свеукупно економско сагледавање могла утврдити могућа стратегија привредног развоја..

Уз обезбеђене предпоставке постојеће привредне структуре, замрзнутих капацитета, повољне индустријске зоне, саобраћајних веза и већ предходно наведених предпоставки, уз ажурну (небирократску) локалну самоуправу са тако свеобухватним елаборатом – пројектом стратегије развоја, ако немамо сопствених менаџерских капацитета, иде се на адресе агенција, покрајинске Владе, републичке Владе, амбасада, „економских амбасадора“, румских кадрова на битним положајима у органима власти и великих привредних субјеката, Румљана који су се остварили ван граница наше земље; иде се за трагањем за стратешким партнерима који су спремни да уложе свој капитал а који ће им омогућити адекватан профит.

Наше компаративне предности су у пољопривреди, воћарству и узгоју ситне  стоке уз највише фазе прераде. То подразумева индустријске капацитете за финалну производњу намењену домаћем и иностраном тржишту. За овакве облике производње постоји значајан број  образованих кадрова.

Други правац развоја је хемијска, фармацеутска и процесна индустрија.

Трећи правац развоја су радно-интензивне гране, кожарство, обућарство, текстилна индустрија и терцијарне делатности, које не стварају велики профит али запошљавају велики број радника.

Четврти правац развоја је у инвентивности младих предузетника и развој малих и средњих предузећа.

Са оваквим приступом са низом компаративних предности Рума би могла да постане носилац привредног развоја у региону; запослила би у наредном четворогодишњем периоду бар 2.000 радника и за 4 године зауставила би 8 пропуштених година, страћених у беживотну привреду и пустом политикантству.

Стратегијски план са познатим и могућим инвеститорима присиљава и друге субјекте из области енергетике, водоснабдевања и комуналних услуга да кроз своје планове развоја обезбеђују несметани развој привредних субјеката. Ово треба да буду стратешки циљеви локалне самоуправе која се не враћа ни на планску привреду ни у социјализам већ на макро-економске основе потребне и могуће стратегије развоја.

Локалне самоуправе у Републици Србији које су овако радиле постигле су већ значајне резултате.

Локалне самоуправе попут наше које су се бавиле само комуналним пословима, културним манифестацијама и нешто мало социјалним питањима, бавиле су се само потрошњом, често нерационалном, чисто партијски усмереном и подређеном наредним изборима.

Такве локалне самоуправе немају капиталних инвестиција, имају дневно повећање незапослености, одлив стручних и способних кадрова, растуће социјалне проблеме. Све већи број грађана корисника јавних кухиња и још један потрошен мандат.

Удружење грађана није критизер већ конструктиван критичар који предлаже могућа решења а све у интересу бољег квалитета живота грађана.

                                                                                                                        Стево Јурић

 

JАВНЕ НАБАВКЕ: „МЕКА“ ЗА КОРУПЦИЈУ И ПУЊЕЊЕ ПАРТИЈСКИХ КАСА 26. августа 2011.

Filed under: 04. Економија — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Често се са говорнице Народне Скупштине Србије чује да се преко јавних набавки, на волшебан начин одлије 300 до 800 милиона евра у приватне џепове и у партијске касе. Од те констатације не иде се даље у анализу и разоткривање начина малверзација, криминалних радњи и махинација.

Поставља се питање зашто је то тако?

Напросто зато што се из ових извора и погубних приватизација финансирају све странке и позиције и опозиције.Интерес тајкуна и интересних група је да и једне и друге може да услови. Конкретно, код предлагања законских пројеката, позиција мора да удовољи захтевима тајкунског лобија занемарујући државне, економске и грађанске интересе. С друге стране, опозиција „жестоко“ критикује предложена решења али неће бити у сали у дану за гласање, чак ни онда кад зна да ни део позиције неће гласати за неки предложен закон. Најсвежији пример је „Динкићев закон“ по коме буџетима локалних самоуправа уместо 40% остаје 80%  од пореских прихода. Иако је Закон маркетиншки, предизборни, без правих економских анализа, он се усваја са 107 гласова „за“, са десетином гласова против из позиције и делом уздржаних, док 122 посланика опозиције нису били у сали. Сваки даљи коментар је сувишан али позиција је морала да гласа већински да би сачувала Владу и своје менторе; а опозиција је, опет, добила налог од својих ментора да опструира гласање. На тај начин сви су задржали своје стартне позиције код својих финансијера. То више није никаква тајна.

Закон о јавним набавкама је примењив у уређеним државним системима. У „систему“ какав је наш, где политика одређује шта ће се и како примењивати од преписаних европских закона, јавне набавке су Мека за корупцију и пуњење партијских каса, наравно, не легално. У свим великим системима, Фондовима за развој и Дирекцијама за изградњу градова – зна се ко је Месија за јавне набавке. Циљано се пошаље неки од конкурсних услова које треба да испуни одређени извођач – понуђач а с којим је предходно постигнут договор о „тежини“ кофера са новчаницама; па макар то било и у стану вицегувернера НБС. И – доноси се, у целофан умотана са све машницом, одлука о избору извођача радова. Наравно да се договорени износ не уплаћује легално преко жиро рачуна већ „строго поверљиво“, из руке у руку, односно, само се замени празан кофер с пуним кофером. Нормално, ово се ради без сведока, таква средства се не уплаћују на жиро рачуне странака већ се „на црно“ плаћају разне обавезе као и све предизборне и изборне активности. Из овога се може закључити  и зашто нема свесне и савесне борбе против сиве  (црне) економије јер њу управо потхрањују политичке странке.

Такав однос према јавним набавкама иде од врха државе ка државним институцијама, јавним предузећима, Фондовима, Дирекцијама… до локалних самоуправа и месних заједница. Како се, са великом задршком, разоткривају афере попут израелског сателита, вакцине против грипа АХ1Н1, Колубаре, Железница Србије, наплатних рампи, корупције у фармацеутском ланцу, (ноћном) асфалтирању локалних путева и улица…Зар није чудно да Фондови за развој Републике и Покрајине Дидектно финансирају (читај : контролишу) количине и квалитет радова, одобравају фактуре и плаћају радове из надлежности локалних самоуправа и месних заједница (локални путеви, улице, спортске хале, школе, обданишта, градски тргови…)? И најнеупућенијим грађанима је све јасно. Закључак је једноставан: интерес, било лични, било страначки, најчешће и једно и друго.

Из овако „опраних“ средстава грађани ће се нагледати предизборних тв спотова, митинга, билборда, флајера…али  добиће оловке и нотесе, упаљаче, шећер кога сада нема у продавницама јер се чува за душебрижну бесплатну поделу грађанима у завршници предизборних активности, плус литру уља, џачић прашка за веш а можда и понеки динар. Само, грађанима треба да је јасно да су то што „добију“ већ вишеструко платили из својих празнох џепова.

Уразуми се Србијо!!! Крени коначно путем правих вредности.

Стево Јурић


 

ПРИВАТИЗАЦИЈА И РЕЦЕСИЈА Или : грађанине, дужан си 2800 евра, а мораћеш да вратиш. 29. септембра 2009.

Filed under: 04. Економија — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Није требало бити светски економски експерт па проценити да ће свет захватити светска економско-финансијска криза. Поуздани знаци наступајуће рецесије индентификовани су још  2000-те године само су моћне силе из својих политичких разлога одлагале „дан Д“ да објаве финансијски крах. Какав је био наш однос у протеклих осам година према овој појави ?

Сваки привредник са искуством, знањем  добром проценом и сваки сељак са логиком свог, сељачког, у најплеменитијем смислу  те речи, размишљања и анализе вођене за своје домаћинство у обичним школским свескама, знао је да ће нас после тајфуна погубне приватизације захватити снажан економско-финансијски

цунами. Само Влада и многобројне државне институције, све до локалних самоуправа, нису препознале погубност лоше вођене економске политике и приватизације.

Законска решења о приватизацији директно су била усмерена ка, готово свесном, уништењу привредно-економских субјеката, против радника, сељака, грађана. Да је то тако потврђују  нереалне процене вредности капитала, технологије, стручности кадрова, тржишта и низ других параметара, рађене од стране иностраних агенција. Затим,  било је много недораслих руководилаца пројеката, директора, менаџера, који су дошли на чело тих привредних субјеката на таласу „октобарских“ заслуга и „партијских  револуционара“ из двехиљадите године, који се нису ни мешали ни разумели у посао који им је поверен а камоли у процењене вредности имовине. Такође није тајна, мада смо у овој земљи обавијени веловима многих тајни, да су моћни тајкуни били у спрези са страним проценитељима а касније путем лоше и немушто рађених аукција или тендера, обично „опраним“новцем, куповали капиталне вредности.Да ли је у питању само незнање или баш намера да да приватизације буду такве какве су, не само болне за раднике и грађане, већ потпуно погубне – врло брзо ће се сазнати.

Наиме, да има незнања и ове и свих досадашњих Влада потврђују, већ сада, необориве чињенице:

-неадекватна и нереално ниска процена вредности имовине приватизованих  субјеката;

-спрега“опраног“капитала-тајкуна и власти.

-катастрофални уговори између купаца капитала и представника државе који су капитал продали.

Наиме, купцу се уговором дозвољава да имовину плати делом за неколико месеци а делом у уговореним оброцима и роковима.Уговором се предвиђају инвестициона улагања у развој, нове технологије,екологију и неминовни социјални програм.

А како изгледа реалност ? Купац са својим сумњивим капиталом плаћа само 10% од процењене вредности. Улази у посед предузећа, фабрике, пољопривредног добра, шећеране… Диже кредит од банке, ставља купљену имовину под хипотеку, добијена средства користи обично у друге намене, „пере али и деље“, купљено пропада, гаси се производња, радници остају прво без плата а онда и без посла и постају социјални случајеви.

Агенција за приватизацију а ни адекватна министарства у Влади не врше никакву контролу реализације уговора, нови власници односе опрему из „својих“ фабрика, гасе производњу…Купљена, нпр, шећерана за 3 (три!!!) евра, продаје се новом купцу за  р е а л н у  вредност. Потом се бахатост наставља :  купује се грађевинско земљиште по Београду, зимски и летњи туристички центри по Србији. А ради личног престижа,  да се види „’ал сам баја“,круна свега је најскупља јахта на, рецимо, Јадрану. Да неће можда сиротињу возити њоме како би и она доживела неку радост ?

А што се тиче последица : ти, радниче и сељаче, гледај како и од чега ћеш живети. Збогвако погубних приватизација је, барем, 50%, несрећних радника и сељака без синдикалне заштите, више нису потребни никоме. Да ли могу сами да се снађу, поготову они које је овај хаос дочекао пред пензију, велико је питање.

То је стварност која порврђује тезу о незнању. А основна сумња да у свему има (сумњиве) намере наводе нас на однос Владе и Агенције за приватизацију. Оне се понашају као да никакве одговорности нема,  а повремено предузимају такве мере које  не   решавају нагомилане проблеме. Да ли Влада (и све бивше) не отвара ове проблеме на прави начин, већ само гаси мале пожаре, зато што би се, неминовно, појавило питање  одговорности ? Ко је био заговорник и предлагач тзв. „транспарентних“ закона  o приватизацији и врло успешно их „брани“већ осам пуних година, уместо да се за чињење или нечињење одговара и кривично и материјално ? Оних који треба да одговарају има један, два, три, пет, десет…Да ли су  јачи од државе ? Држава, за коју се каже да нико није јачи од ње, треба и мора то да докаже. Онај ко је једном рекао „Држава-то сам ја“ (знамо ко, кад  и где), прошао је како је прошао. Да не мисле ови наши „мајстори“приватизације да су држава ?

За позивање на одговорност треба одважности, одлучности и моралне чистоте. Како сада лустрирати оне који су, кроз кризне штабове, лустрирали оне што су, у већини случајева, успешно преживели санкције и исто тако успешно обнављали разрушена постројења после бесомучног бомбардовања ове земље. Они сада, жигосани, живе на маргини друштва.

Уместо отклањања актуелних грешки и грешника, актуелна власт иде бар у два, погрешна, правца : прво, средства остварена трапавом приватизацијом усмерена су највећим делом у  потрошњу, мање су инвестиције у нова радна места.Следи енормно задуживање код ММФ-а, Светске банке, других ино-банака и држава.Покрића за ово нема у БДП-у, а сваки наш грађанин, од тек рођеног детета па на даље, задужен је са 2.800 евра!!!

Други погрешан правац је : Влада треба да спроводи стратешке развојне циљеве – како покренути економске потенцијале, поспешити развој села и пољопривреде, сузбити криминал и насиље, младима вратити веру у праве вредности, школу, Србију, како запослити што већи број људи, како се решити опште политизације свега, како деполитизовати запошљавање (дискриминација је огромна !),спасити ментално здравље грађана, боље образовати образоване, описменити неписмене, побољшати животни стандард, заштитити старе, болесне, немоћне……………..како, како, како ?

Уместо да решава ова силна питања, Влада и државни органи, уз медије, као своје моћно оружје за контролу ума грађана и нације, недељама, месецима чак, се бави „парадом поноса“, проналажењем Чичиног гроба, окривљавањем и анатемисањем  свих партизана за ратна и поратна дешавања, рехабилитовањем Д. Цветковића…и ко зна којих ће још небулоза бити. Да ли Влада уопште зна, може и жели да направи организацију државне управе и систематизацију потребних радних места без услова страначке припадности ? Зар је важније ко ће пре регистровати политичку странку, развити партијску инфраструктуру, како… како?

Влада, државни органи, посланици и бар већина локалних самоуправа треба да раде  само све супротно од садашњег и досадашњег , позитивни резултати биће видљиви већ за годину дана.

Порука :  ви, који владате овом земљом немојте се дивити себи гледањм у огледало, већ послушајте глас разума народа.

Певајте државну химну „Боже правде, ти што спасе…“ али као завет за ваше делање у интересу грађана.

Не идите у свете храмове  да бисте пред камерама, као, окајавали своје грехе, већ тиме вратите духовну веру и наду у  бољи овоземаљски живот грађана.

Истерајте зле духове из својих редова, отклоните српске клетве, створите општенародни консензус, коначно поведите грађане путем прогреса.

Јер, само тако ће се и  остварити стратешки циљеви: интегрисање у ЕУ,

међународну заједницу и живот  достојан човека – грађанина.

Стево  Јурић

 

ЗБОГОМ ЈЕФТИНИМ КРЕДИТИМА ? 12. септембра 2009.

Filed under: 04. Економија — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

novac

У  овој земљи Србији  нема јефтиних кредита – сви су кредити скупи. Доказ за то је однос између профитне и каматне стопе. Каматне стопе су премашиле просечне профитне стопе. Последица оваквог кретања је видна – нема инвестиција у производне делатности јер се из профитне стопе не могу платити банкарске камате.Опадање кредитирања привредних делатности усмерава банке да кредитирају становништво Онај који се задужи код банке (п)остаје стални дужник.Из ануитета се покрију трошкови камате а главница скоро да мирује. И
– наш банкарски систем постао је   л е г а л и з а ц и ј а   з е л е н а ш т в а.
Привид је да су кредити јефтини. Нису они јефтини већ само неповољни од
неповољнијих. Зашто држава субвенционише  поједине кредите ? Да би подстицала производњуи потрошњу појединих роба. Таква мера Владе је више штетна него корисна. За један део потрошача део камате плаћа Влада а то,у у крајњем случају, пада на трет свих пореских обвезника. Када би се тиме кориговала социјална правда могло би се и разумети. Тиме се чини само већа социјална неправда a то
н е   с м е   бити циљ Владе.
Извори кредитних средстава су далеко сигурнији тако да банке могу давати повољније кредите и без бенефицираних камата. Оне су за одређене банке које остварују високе профите. Уместо да се стварају једнаки услови пословања за све банке Влада прави комотније услове  за поједине. А то много личи на монополски положај. Ни то  н е  м о ж е  бити циљ Владе !
ЗА грађане би било корисно да Влада доноси конзистентне мере а избегава циљно доношење мера подређених (потенцијалној) изборној кампањи !

Дамњан Раденковић