РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

ЗАКОН – ОД УСВАЈАЊА ДО ПРИМЕНЕ 22. септембра 2011.

Filed under: 07. Свакодневница — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Законима се уређују многа питања која су неуређена или недовољно уређена. Закон има циљ и прописује начин остварења дефинисаног циља. Одређује надлежне органе за спровођење закона али и органе који контролишу примену закона. Један закон, много органа, почев од републичких, па до органа локалне самоуправе, уз одсуство контроле доводи до спречавања остваривања права грађана на које се закон односи. Не би требало схватити да се ове наведене тврдње односе на све законе. Напротив, има и добрих закона чију успешну примену је и пракса потврдила.

Овде се ради о Закону о планирању и изградњи (Службени гласник Републике Србије 72/09 и 81/09). Без икакве сумње у добру намеру предлагача да квалитетно уреди једну област која није довољно уређена, Закон је дао добра решења. Има у у неким деловима одредби које се не примењују иако су те одредбе врло прецизне. Тако чл. 101 Закона прописује: „Лицима која су уписана као носиоци права коришћења на изграђеном грађевинском земљишту у државној својини, у јавној књизи о евиденцији непокретности и правима на њима, престаје право коришћења на грађевинском земљишту и прелази у право својине, без накнаде“. У ставу 2 : „Власницима посебних физичких делова у стамбеним зградама са више станова. пословним и пословно-стамбеним зградама изграђеним на грађевинском земљишту у државној својини, престаје право коришћења  на грађевинском земљишту и прелази у право својине, сразмерно површини посебних физичких делова чији су власници, без накнаде“

„Први пут после1958.године предвиђена је могућност приватне својине на градском грађевинском земљишту. Већина грађана ће то право остварити без накнаде. Довољно је само да на своје име имају укњижене куће, станове, локале, гараже. Катастру непокретности или земљишним књигама треба да поднесу захтев за конверзију права коришћења у право својине над градским грађевинским земљиштем. Уз захтев прилажу лист непокретности или власнички лист у којем стоји да су власници објекта (стана…) и корисници земљишта“ („Прописи.нет, 10.05.2010.).

Како грађани могу да остваре право конверзије? У пракси се то решава на следећи начин:

Пример: стамбена зграда са четири стана налази се у улици у којој су и са једне и са друге стране изграђене кућа и стамбена зграда. Практично, не постоји могућност да се површина од 10 ари и 53м2 користи за било коју другу намену јер је преко 50 гдина била за редовну употребу објекта. Станари, односно власници станова и гаража поднели су захтев за конверзију. Служба катастра одбила је конверзију права коришћења у право својине. У образложењу, између осталог, наводи: „када буду прибавили акт о утврђивању да је земљиште за редовну употребу објекта, стећи ће се услови за упис својине на тој грађевинској парцели и могу поново поднети захтев за конверзију.“ На решење службе за катастар поднета је жалба Министарству животне средине ни просторног планирања 15. септембра 2010. године, али решење по жалби ни до данас није стигло.

Намеће се, због сличних примера, неколико питања:

  1. Иста служба издаје потребна документа и решава по захтеву грађана. Могла је да обавести странке да се не излажу непотребном трошку.
  2. Та служба је морала, пре примања захтева за конверзију, да прибави акт који доноси локална самоуправа. Зашто државни и други органи не комуницирају између себе, већ користе грађане-странке које траже своја права да буду посредници између појединих државних и других органа.
  3. Када ће грађани-странке своја права остваривати брже и боље? Странке не морају да плаћају једну услугу више пута.

И, на крају, питање ажурности надлежног Министарства. Како оно може да контролише примену закона ако се оно само не односи одговорно? Закон се односи на све грађане,па и на његове предлагаче.

 

Дамњан Раденковић

 

 

AQUA, Н2О, ВОДА…(Апокалипса је у току…) 22. марта 2010.

Filed under: 07. Свакодневница — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Међународни дан воде, 22. март слави се од 1993. године. То је одлучено годину дана раније на конференцији УН о животној средини и развоју (УНЦЕД), одржаној у Рио де Жанеиру. Период од 2005-2015.године проглашен је за декаду воде. Овогодишње гесло прославе је „Вода и здравље“.

Међутим, чињеница да данас преко две милијарде и шесто милиона људи на Земљи или нема или не пије здраву воду – веома релативизује гесло. Ипак је то трећина светске популације! Предходне године та цифра је била око милијарде па је ужасавајућа овогодишња.

Као и са свим ресурсима на земљи и са водом је проблем што је у рукама највећих, најбогатијих… То не значи да воде на свету нема, него да  није приведена намени, због намере и „навике“ да је „присвоји“ онај ко спроведе експлоатациони поступак. У прилог томе говори чињеница да ће сукоби због воде тек почети а и актуелни ратови који трају не постоје само због онога како се то јавности презентује.

У овом тренутку на Блиском истоку, као и на Средњем, седам земаља се бакћу око воде; у Азији их је шеснаест, у Африци двадесет пет; Европљани се између себе трве  због Дунава, Мозела, Елбе, Самоша, Еска, Тага…

Кина и Русија су посебна прича јер се споре око кинеског загађивања Амура, али ове две земље ће и ту применити систем (научне) сарадње, као што и у много чему другом сарађују у последње време. Но, кинески економски бум је хиперстресна потенцијална опасност за огроман север Азије.

Канада и САД су у жешћим размирицама због Стеновитих планина. Розенбергов интернационални форум о води, одржан 2006. год. упозорио Канаду да те планине нису њен туристички ресурс, већ огромна водена кула коју треба чувати према најстрожијим критеријумима Протокола из Кјота. Канаду сматрају најнеодговорнијом према води јер она има 7% светских обновљивих водених ресурса и20% светских ресурса свеже воде.  Фонд за заштиту   природе је немилосрдан у оцењивању понашања ове земље што се арчења воде тиче, јер само три земље у свету користе више воде од ње : САД, Уедињени арапски емирати и – Финска.

Драматично упозорење да ће криза око воде кулминирати око 2025. године само потврђује садржај у загради из наслова…

 

“ ‘Олади“, Веране, мајке ти ! 29. јануара 2010.

Filed under: 07. Свакодневница — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Пензионери који  се рано буде, из разних разлога, а највише због два – природна   несаница те генерације и паклено стање у коме се налазе егзистенцијално, изјутра честопогледају „Дизање“ Б92. У првом сату,  док пију чајеве,  кафу,  лекове…друштво  им праве Горица и Драган, Веранове перјанице.

И онда можете чути свашта. Као нпр. данас – како би било дивно да  с в и  пензионери имају  рачунаре и да лепо, ујутро, е-mail-ом напишу како су. Јер, тај јутарњи  сегмент програма добар део свог тока и заснива на мејловима, листањем свеже штампе…итд.  Да није  трагично безобразно било  би комично. Једна озбиљна жена, директорица радија, водитељица, образована, у  најбољим  годинама…  изрече ову „лепу“ жељу као да живи на Марсу па  гледа од горе Земљу и малу Србију на њој, у којој  с а м о  кад би пензионери имали рачунаре не би било  ни једног проблема.

Дивно је имати такву жељу  али у земљи благостања. Но, у  земљи где један државни функционер изјави да је Србија „ипак“ на добром нивоу стандарда пошто се у њој не смрзава   м н о г о  људи од зиме као у неким земљама ЕУ, где други изјави да ће демократизација земље одлучити о  европским  интеграцијама а у исто  време гледамо како полиција извесним штрајкачима обезбеђује храну и лекове док штрајкују зато што власник-предузетник не дозвољава демократско право људима да живе и раде, док  трећи тврди да је Обама (у обраћању нацији) најавио замрзавање плата, бонуса и пензија вероватно по узору на Србију…злочин је имати идеју да сви пензионери поседују рачунаре кад не могу да преживе од пензија.  Не могу да се лече. Не смеју по  овом времену ни у куповину јер је чистаче улица изненадио снег у јануару, поново.  Не могу да купе ништа од храна коју треба да једу у тим годинама јер је прескупа…

Све то видимо на Б92, али не само то. Од почетка ове недеље нагледали смо се  Веранових чуда из којих смо само могли видети да, можда, није задовољан улогом авангардног медија  који је Б92 био на самом почетку демокртаских промена овог простора. Тако  сад пре сваког протока историјске дистанце претреса догађаје који су још увек свежи  и у  нашим главама и у историји, као нпр.   распад СФРЈ, где видимо да је апсолутни кривац за то  ц е л а  Србија,  а не режимске вође.

Такође, на Св. Саву, уприличио нам је „Босну сребрену“. Јел` то зато  што цела сребреничка трагедија јесте или није нешто што бисмо звали Светосављем. Да појасним: ако историјска личност попут Светог Саве чији аманет носимо осам стотина година у свом етичком кодексу има ишта од склоности ка бруталном  уништавању било којег противника, онда је емисија оправдана. По систему –  ово не ваља и баш на данашњи дан Светог Саве то треба да нагласимо. Али, пошто  Свети Сава никако није имао такав умоболан концепт, ми који имамо желудац и кичму схватили смо да је Веран том емисијом поручио:  „Ево, ово је Светосавље“.

Гледали смо  и Југослава (Ћосића) како је упорно  покушавао да изведе из такта Владику аустралијско-новозеландског, господина Иринеја, али узалуд. Срећом, Србија има  мало  жешћих играча од Ћосића. Играча (реч схватити искључиво у најпозитивнијем смислу) који  су сигурни у свој национ, његове циљеве, његову истину.

Генерално, сведоци смо да Веранов Б92 толико брани неку само њему знану Србију, па нам остаје да се питамо да ли живимо у истој земљи. На овој великобратској телевизији толико се брани садашњи режим,  као да нам је много више загорчао живот него што јесте.

`Олади, Веране, мајке ти! Нисмо сви испраног мозга. И није да не ценимо један део онога што радиш на хуманитарном плану.Само нам није јасно да ту племенитост и систематичност не можеш да примениш и на све остало што радиш.

Србоскептик.

 

ХОПЕНХАГЕН (Апокалипса је у току,4) 29. децембра 2009.

Filed under: 07. Свакодневница — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

За пар дана из 2009. улазимо у 2010.годину. Шта све очекујемо од  године која долази зависи шта у њу уносимо из оне коју напуштамо. Правимо разне спискове и мала, тајна или јавна, зарицања шта ћемо све урадити у Новој. Мало нас интересује шта су били најважнији догађаји у години која одлази, више нас интересује шта је важно, ружно, лепо, било с’ нама лично.

Према скромном мишљењу потписника ових редова ипак је најважнији догађај у 2009. год Копенхашка конференција о борби против климатских промена на Земљи. И то из простог разлога што се те промене односе буквално на свако живо биће. Но, с’ тугом се може закључити да је још увек црвена лампица опомене сувише слаба да би најодговорнији нешто променили у својим главама и наумима.

После иницијалног Рија 1992.год. који је био први светски самит оваквог карактера, преко Кјото протокола из 1997. који ће важити до 2012.год, само смо све уверенији да од оних који су одговорни за стање планете, а уједно су и раније били  а и сада у моћи да проблем реше, не можемо очекивати готово ништа. То су показали чак и самим доласком на конференцију, 7. децембра, са око 140 приватних авиона, 1200 лимузина, 215 милиона долара за целокупну манифестацију у дворцу Кристијансберг. Бахатост уважених господара света, па и климе, је баш била на врхунцу. Загађење које су направили за време трајања скупа равно је целокупном загађењу у Швајцарској 2006. године. 30 000 делегата, активиста и новинара произвело је додатно загађење само по себи. 130 лидера из света лепо је  започело конференцију!!!

Успут је ухапшено неколико десетина очајника (29 из Greenpeace-a), мада их је сигурно ухапшених  било много више, који су покушавали гласом разума да кажу да је право стање ужаса над Земљом много веће. Да је тако, ево само неколико података: годишња штета од климатских промена је 125 милијарди долара; према прорачуну Геофизичког института у Подстаму, ако се нешто не предузме, температура на Земљи порашће за 3,5 степ. Целзијусових; Мртво море нестаће са лица Земље до 2050. године (нестаје га један метар годишње); невиђен број животињских врста изумире мучно и лагано;  јавна је тајна да су многи земљотреси и цунамији у Индијском Океану производ подводних атомских проба; о поремећајима у љуској врсти да и не говоримо. На пример, иде се толико далеко да се измишљањем нових болештина утиче на смањење светске популације не би ли загађење било мање, јер и људска врста емитује полуцију-метан.

На све то, 190 државника донело је лабав и необавезујући споразум (ефективно, то их је урадило само 26), којим се предвиђа издвајање неких 100 милијарди долара (ЕУ 10,6, Јапан 11, САД 3,6…а где је остало?) до 2050 године. Чак ни планови једне Кине да у наредних 5 година уложи близу 300 милијарди долара нису сигурни. Политика и економијаводећих држава дала је глобално обећање, али сад треба званичници да оду у своје земље у којима ће изгубити храброст да пред својим парламентима траже оно што су свету обећали. Поготово је ужас од овако лоших одлука захватио земље у развоју, и неразвијене земље, јер нити могу да сносе финансијски терет који се од њих тражи, нити ишта могу да ураде у сопственом дворишту.

Дакле, апокалипса је у душама оних који воде овај свет, они мисле да су незаменљиви у свом утицају кога су одавно изгубили. Остатак света ће и даље гледајући глобалну пропаст веровати у неко решење, а њега нема.

 

„Невероватна физичка спрема“ 22. децембра 2009.

Filed under: 07. Свакодневница — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Дежурни војвођански супермен провозао је пре неку ноћ  (залеђеном новосадском улицом Лазе Телечког) ски-џет, под пуним гасом, правдајући свој поступак чињеницом да у новом ЗОБС-у нигде није ни поменуто  овакво превозно средство. Значи, радња не подлеже санкцији, плус што се скиџетиста похвалио и поседовањем надљудских особина јер је он „човек са невероватном физичком спремом“. То му треба веровати, не само на реч, мада би неки вожњу било чега на -15 степ. Целзијусових, па још у летњој кошуљи, назвали другим именом.

Ма, он, ето може све. Недавно је изсуперменисао и Статут Војводине, правдајући  тиме двогодишње одсуство са српске политичке сцене у пуном интензитету, а баш нешто после Атентата, кад је Србији требало све што у њој ваља. Пре пар времена је сам рекао да је био на двогодишњој едукацији о избегавању етничких сукоба. Дипломски је, као што смо недавно видели, успешно положио.

Има Србија још супермена. Једног не интересује толико пандемија најновијег грипа и стање здравља нације, деце посебно, колико „тужна“ судбина скијалишта на српским планинама уколико се распуст не продужи. Можда чак до марта јер снега има до касног пролећа, понекад у Србији. Њему би било најмилије да негде до маја траје зимски распуст, па онда, током најжаркијег лета (према најави Британских супермена) нека се надокнади изгубљена школска година. Благо деци.

Друга два супермена шетају Европом, један са нај-педесет у Србији са све клањањем Оли Рену, и Божићно новогодишњим шопингом по европским метрополама. Други са нај-пољопривредницима из свог краја, не би ли у Европи научили шта и како треба даље, и упознали своје будуће пословне партнере из исте бранше.

Следећи супермен данас путује у Штокхолм јер је позеленело светло на европском семафору. Надајмо се да ће у пакету који носи, званом кандидатура, успети да пласира/ прода/ уновчи праву причу звану „зелена економија“.

У међувремену, ни супермени ни нација вероватно нису ни приметили (нису дали фармери, велика браћа, најискренији тренутци истине…), оне праве супермене које је јавни сервис представио приликом доделе за „Нај-подвиг године“ и најспортиста године, као и нај младих научника Србије. Ове последње волшебно је удостојио својим присуством један од супермена из претходних пасуса (у исто време је био и помевропским престоницама, са оних педесет, а и у студију у директном преносу вештина српске научне будућности). А, ове последње, назвали бисмо дивним именом „изуметници“. „Изуметник“ је терминкојим је велики Лаза Костић крстио грандиозног Николу Теслу.

Зашто толико о младим научницима? Зато што су они будућност Србије, уколико им се силни „супермени“ склоне с пута. Заједно са спортистима и онима који су спасавањем других спасли право суперменство Србије, они су српска стварност.

Све остало је фатаморгана.

Србоскептик.

 

ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ… 5. децембра 2009.

Filed under: 07. Свакодневница — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Година коју смо полако довели крају није обична.

Двадесет (помпезно прослављених) је година од пада Берлинског зида, али је и двадесет година од увођења вишестраначја и демократије у политички живот Србије. Шта год да је то значило,  знамо све шта је и како било. А за много тога – не повратило се !!! Иначе, слави ли ко о в а ј јубилеј ? Мада многи још славе 29. новембар (!?).

Елем, дочекасмо да се са црног списка довучемо на “ бели шенген“. Да полако заборавимо на редове за визе, понижења, осећај горчине и нуле, близак оном због којег је негде, једном, писало „забрањено за псе и Црнце“…Трговци нашим душама проценили су да је време да нас пусте у свој забран (урадиће то и Енглези и Ирци, једном) без бојазни да ћемо бити неподобни и незахвални. Одмах за њима (гле синхронизације !) кренули су и трговци јевтиним (авио) превозом.

Јел’ да брже одемо тамо или да пре изађемо одавде, питање је сад?

И, док они којима се то може (а могли су и до сада), безбрижно буду ишли тамо -амо, они којима се то не може и даље ће се осећати као да се ништа није променило. Биће још на  с о п с т в е н о ј  црној листи јер нису успели да се дигну ни педаљ изнад могућности које су имали кад смо доспели у гето. Или им латентно потонуће Србије у  о в а к в о  стање није дало да се издигну ?

Шта „бели“ собом носи – видећемо. У Светог Николу се надати да ће бар младост ове земље видети Европе и света зарад додатног образовања. Слушајући их у анкетама ових дана, о томе како се осећају, најзад слободни да путују, листом желе да се у Европи дошколују па да се врате назад,  Србији,  да јој донесу знање и напредак. Верујмо им да је тако, иако и врапци на грани знају каква је Србија свих ових година. Једина нада ове земље јесте њена младост. Али је једна иста таква младост напустила земљу не тако давно и још се није вратила, сем у траговима. Још се усавршава, али у лепоти живљења, иако ни тамо где су они, од скора не цветају руже (криза, ах та криза…).

Очекује се и да једнострана примена Трговинског споразума постане двосмерна, најзад; очекује се и да се појави зелено светло за кандидатуру Србије у ЕУ. Очекује се…И све тако дивно звучи, после толико времена очаја, чекања, муке. Национални понос расте јер смо показали колико смо издржљиви. Србија је знала да чека „као што нико чекао није“ што рече један Рус, додуше у прелепој љубавној песми.

Али, све личи на закаснели лек пацијенту којем још само понешто помаже, ако је уопште могуће да ишта помогне. Толико девастирана изнутра, са милионима појединачних судбина које немају своје јуче, данас и сутра, са, лошим приватизационим законима, уништеном економијом, са толико мало запослених да је  све попуцало по свим шавовима, са огромним бројем старог, болесног и сиромашног становништва које готово нико не може да поведе ни у боље сутра а камоли у Европу. А ни Европи се нешто не жури овамо, част изузетцима,  њих је на кашичицу.

Поводом „белог“ рече скоро једна европска званичница да је Србија заиста показала силну способност да се уподоби европским правилима и да је заслужила да се њеним грађанима, најзад, пруже исте шансе као и осталим Европљанима. А л и (увек неко ‘али’) да  т е к   п р е д с т о ј и  још сетова и сетова унутрашњих прилагођавања која неће бити ни мало лака !!! Па, докле више ? И, шта још ?

Торба Светог Николе (претече њиховог Деда Мраза) нема дна. Он је једна добрица која на све мисли. Ваљда ће и даље мислити на нас, на оне нас у Србији који још за дуго неће видети света ни за 30 еврића, па ће из те торбе без дна бити нешто и за нас, у Србији. А не у свету.

Кад би нам овде свануло већ једном…

Србоскептик

 

А Х1Н1 (АПОКАЛИПСА ЈЕ У ТОКУ, 3) 9. новембра 2009.

Filed under: 07. Свакодневница — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

germany-berlin-wall copy

Контроверзни простор звани Србија опет „очарава“, како своје резиденте, тако и све оне около и мало шире около. Колоплет догађања и догађаја, информација, дезинформација, страха, панике до очаја, нада (изгубљених је више, као и обично), дезоријентисаног ударања главом у све расположиве зидове…Знам да се аутору ових редова замера нешто тамнији поглед на српску свакодневицу али никако да се појави светлији. Нико не реагује на мрачне боје серијала Апокалипса…, а ћутање је злато, међутим, често значи одобравање !

Овај текст читате на дан двадесетогодишњице пада Берлинског Зида. Шта је све, и коме, то  значило непотребно је ревидирати изнова. Обележавање празника почело је још пре неког времена укључујуићи и „Београдски зид“ у главном граду, нашем,од картонских цигала, рад једног, Србијом зачараног, немачког уметника и његове поруке.Он подсећа на рушење једног идеолошко-економског система од којег се рушења, ево, не опорављамо већ две деценије.А и то не зато што је онај био бољи, већ што је овај сакато припремљен и постављен. Овај картонски зид треба да упути и на рушење зидова у глави.Замишљено је да се на дан централног славља Зид руши, предвече, у међувремену исцртаван маштом Београђана. Међутим – зид је срушен, пре времена. Срушио га је ветар, овог викенда. Виша сила није дала да буде како је замишљено… Уопште, на овим просторима почесто би виша сила послала поруку   да не реализујемо туђе већ да дефинишемо своје поруке, себи самима.

Паралелно са  паневропском прославом дешава се пансветска пошаст стручног имена А Х1Н1.Она у Србији добија димензије апокалиптичних кошмара прве категорије. Умиксована са све стравичним поплавама због падавина у југозападној Србији, са бити или не бити Статута Војводине (што се тога тиче поново имамо два нечега – поново шизофренисање о две Војводине, независној и зависној),  штрајком адвоката, најавом других протеста… итд,итд.

Ужас новог грипа је, међутим, најдоминантнија појава  данас и овде.  Не толико кроз описе догађања везаних за грип (број оболелих; преминули, има маски-нема маски, вакцина да или не…) већ због невероватне брзине којом се смењују информације о природи, симптомима и ширењу грипа, те шта нам је све чинити да се спашавамо. Само у пет дана смо чули да се овај грип открива  изолацијом и утврђивањем па одређивањем начина лечења (хоспитализација, антивирусна терапија, респиратор…), да је и класичан грип изузетно опасан, али да се не мора посебно третирати ако се правилно лечи, да је и кијавица једнако опасна, да нема везе која се вакцина прима јер нови вирус не бира домаћина, да особе јаког имунитета не могу да оболе, да оболевају сви јер се вирус трансформише „у ходу“, да не мора да значи да сте имуни ако сте вакцинисан…итд.

Оваква хаотичност информација (које буквално могу да значе живети или умрети) показује да је у највећем хаосу Министарство здравља, поготову у светлу начина, редоследу потеза и финализацији послова око набавке спасоносне (!?) вакцине.Од наређења да ће је цела популација примити или не (уз подписивање које је мимо свих конвенција овога света), узгред, бесно изговореног целој српској јавности од стране знате већ кога, до начина да су, пре тендера, комуницирани највећи европски произвођачи вакцина (јел’ би тендер изостао да нису?), да је швајцарски „Новартис“ за 800 дин/ком.првих 500.000 доза у стању да испоручи за 25 дана од потписивања уговора а остало (2,5 милиона, јел’ то укупно 3, а колико нас има, становника,мислим, у Србији?)  јануару,фебруару…пецизно : 75 дана од 1. јануара 2010., до тога ће тек од марта (2010.)почети да производи вакцину за наредну сезону са компонентом против А Х1Н1 наш Торлак…

Овакав збир информација, а све су тачне, у овако кратком времену,

једноставно, не може а  да не направи и додатни хаос и у нашим, лаичким, главама. Цела ситуација неодољиво води ка размишљањима која иду на руку теоретичарима разних завера, јер, осим пошасти грипа пошаст слуђивања здраве памети само ће још више компликовати описани хаос. Још ако се прогласи пандемија…

Шта нам је чинити? Једноставно – све. И вакцинишимо се и немојмо, и ставимо маске и скинимо, и једимо бели лук, кисели купус,сланиницу +ракијицу, и идимо у масу и немојмо. Толико тога нам се може. Само се одговорнима за нас које добро плаћамо да о наме брину  (од  ово мало сиротиње коју имамо) није могло десити да све што је требало откад се А Х1Н1 појавио- ураде паметно и благовремено. А клели су се, малтене, као и за кризу, да будемо спокојни.

 

Србоскептик