РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

СВЕТЛО У ТУНЕЛУ? 10. октобра 2013.

Filed under: 16. Други пишу — РУМА via СРБИЈА @ 6:22
Tags: , , , , , , ,

О свему овоме што се у дешава у Лепој Земљи Србији Која Нема Државу – нисмо вољни да коментаришемо ништа. Преносимо текстове оних који мисле као ми и имају објективну снагу  и подршку, наравно и нашу, да нешто промене.

                                                                    ***

Став

Бранко Драгаш

 

ОКУПАЦИЈА

 

ОКУПАЦИЈА – Након окупације изнутра, режим нас уводи у отворену спољну окупацију. Постављање страних саветника у влади, понашање амбасадора западних земаља, нарочито америчког чиновника, уцењивање Ангеле Меркел да се одрекнемо Космета, да се одрекнемо специјалног споразума са Русијом и да режим у Београду одбаци Републику Српску, како би је крсташи коначно уништили,само је доказ потпуног нашег националног пораза.Никада овако срамно нисмо били понижени као што нас данас понижава режим, који спинује јавност како Аца Први има апсолутну популарност грађана. На коју излазност? Земунски избори су показали да на излазност од 35% партијски зомбији, који очекују да им неко удели мрвице са страначке гозбе у подели власти, гласају за свог вољеног вођу. Већина грађана данас, проценат се креће преко 70%, тражи нову политичку идеју и нове људе који ће реализовати ту идеју. Француски револуционар Бабеф убијен је 1797, јер је први рекао да се све свело на то да се отерају једни са власти да би дошли други на власт.

Ми то зовемо сјаши Курта да узјаши Мурта. Социолози – челични закон олигархије. Тако се тоталитарни систем не мења. Француска буржоаска револуција је изрежирана,јер није дошло до промене тоталитарног система власти.Мењају се само политички сатрапи који пљачкају и лажу свој народ. Божу Дерикожу, који ништа није знао о финансијама Србије и који се обогатио лажући наш наивни народ, заменио је данас Малиша Палиша, који исто ништа не зна о нашим финансијама и који је доведен да уништи финансије Србије да би, за тај свој злочин, добио финансијску награду и могућност за напредовање у каријери.Велики експерт за продају магле је смислио како да изађемо из пропасти – да повећа порезе и да држава узме нове кредите. Извините, зар то исто није радила и влада коју су ови нови срушили? Зар се метиљави Цветковић није задужио државу за годину дана 4 милијарде евра?

Данас су се ови за годину и неколико месеци задужили скоро 6 милијарди евра. Каква је разлика између њих? Задуженост се само увећава и ми тонемо све дубље у пропаст. Сваки клошар на улици би знао да води тако државу – повећава порезе и узима кредите по свету. Такво стање није одрживо. Питање је само колико још народ има живаца да све то трпи. Вечити песимисти и они који немају добро мишљење о нашем народу, шире дефетизам да нам нема помоћи и да ће то стање вечно трајати, јер је народ стока и може да трпи. Ја сам оптимиста и верујем у избављење које треба да дође из утробе народа. Окупација се може завршити само онда када већина грађана Србије буде доживела Србију као своју кућу и када буду устали да одбране свој једини дом.Роб се може ослободити ропства само ако се побуни. Мирна грађанска побуна против клошара.

СРПСКО БАНКАРСТВО – Обећао сам да ћу објаснити моју визију стварања новог банкарства у Србији. У прошлом броју смо видели финансијску анализу српских банака, која показује да су банке банкротирале, али да то не сме отворено да се каже. Држава треба да има четри велике банке у свом већинском власништву како би могла да води економску политику са двоцифреним стопама раста. У државним банкама ће своје депозите обавезно морати да држе све државне институције, јавна предузећа и мешовита предузећа где је држава већински власник. Зар то није логично да сва та државна предузећа и институције новац држе у државним банкама? Приватне компаније држе своје депозите где они хоће. Могу у приватним банкама, а могу, ако имају интереса, да држе и у државним банкама. Водио сам две приватне банке и никада нисам имао ниједан депозит државе у тим банкама. За то време тајкун Мишковић је био привилегован и већину великих депозита  државе је било код њега. У таквим неравноправним условима на тржишту он је био привилегован и стицао је имовину коју данас мора држава да му конфискује. У државном српском банкарству неће се новац у привреду пласирати са каматом.

Желим да напоменем, да ово о чему сада пишем није некредитни новац који је везан за Народну Банку, него је ово државни новац који се пласира у привреду да би се оплодио. Како ће се оплодити ако нема камате? Српске државне банке пласираће државни новац у профитабилне пројекте у привреди, без обзира на тип власништва, без камате, али уз поделу добити по реализацији посла.

На овај начин пословања добија се низ предности: банке немају могућности да се башпекулацијама, постају заинтересоване за производњу, уместо паразитских банака добијамо активне банке на финансијском тржишту које праве новостворену вредност, брзина новца у оптицају се вишеструко повећава, добија се динамичан развој привреде, клијенти банке се истовремено богате са банком и богати клијенти и богата банка доносе богатство држави.Приватне банке неће имати обавезу да тако пласирају свој капитал. Оне то могу да раде на стари начин узимајући камату. То је њихова пословна политика. Право банкарство је када банка дели судбину свога клијента. Данашње примитивно банкарство се заснива на томе да банке пљачкају државе, компаније и грађане на сваком месту. Узимање новца да би се чувао отворени рачун у банци је легализована пљачка.Српско банкарство ће бити у функцији развоја друштвене заједнице.Хоће ли банке плаћати камату на штедњу грађана и на депозите компанија? Наравно. Колико ће износити камата на те депозите? То је ствар самих банака.

А како ће српско банкарство опстати ако банке плаћају камату на депозите а не могу да наплате камате на пласмане? Српске банке треба да воде такву пословну политику да остварују довољно велики профит у пословању са привредом да могу да плате све камате на депозите, све друге трошкове банке и да имају довољно новца за резерве банке.

Кредити грађанима неће имати девизну клаузулу и носиће камате које су за 1% веће од просечне каматне стопе на депозите. И још нешто. Циљ треба да буде да са садашњих скоро 80% банкарства у рукама странаца, тај проценат пређе у власништво државе и домаће привреде, док би стране банке имале 20% учешћа на тржишту. Поред тога, стране банке морају да унесу капитала у Србију тачно онолико колико имају узетих депозита, да се не би десило да банке унесу 15 милиона евра и узму у Србији депозите од једне милијарде евра, врате матичној банци у иностранству позајмљени капитал и раде само са капиталом на домаћем тржишту.Српско банкарство че бити динамично, отворено и доносиће зараду свима у ланцу, ако се ради одговорно, савесно, ефикасно и професионално на финансијском тржишту. Ко не буде тако радио нека пропадне. НБС неће интервенисати. Оне који пропадну узеће други који су успешни на тржишту.

КОСМЕТ– Издаја режима добија бестидне облике. Није им било довољно што су погазили Устав и што су потписали бриселски споразум о територијалној независности Косова, што никако нису смели да учине, него су наставили да раде против интереса свога народа на најподлији начин. Сменом локалних лидера са Космета и притиском да Срби морају да изађу на косовске изборе, уз обележја косовске независне државности, режим у Београду је стао на страну Хашима Тачија и ради за његову независну државу. Забранили су Србима да се на изборним листама налази назив Србија као да смо кужни и заражени неком опаком болешчином. Окупаторски режим у Београду је у тучи између Давида и Голијата стао на страну Голијата, везали су ноге Давиду и стегли му руке чврстим конопцем. Косметски Срби су тај наш библијски Давид коме је режим у Београду завезао руке и ноге, сакрио праћку, пустивши га да се бори са албанским Голијатом, кога потпуно подржава Империа у растројству. Режим ће морати да плати ову своју издају Срба..Због тога што су погазили светосавски, косовски и људски завет Бог ће их казнити.

СИРИЈА – Пре десетак дана за мој сајт и ФБ сам написао моје виђење насталих проблема у Сирији. Тада сам рекао да се мора Империја у растројству и НАТО зликовачка алијанса зауставити тешким нокаутом, јер они само те аргументе силе разумеју. Језик силе! Ништа друго! Написао сам тада да је потпуно јасно да се после Сирије спрема удар на Иран и да после Ирана долази на ред Русија и Кина. То је природан ток ствари. Написао сам да се Русија данас брани у Сирији и то је Путин  схватио. Погрешно је било пуштање низ воду Либије, јер одбраном Либије зауставили би се сва садашња америчка лудовања у арапском свету. Било како било, Путин је показао зубе НАТО фашистима. Први пут!

Прво је пре месец дана направио ванредну узбуну у војсци и подигао све што се могло подићи, чак 168.000 војника, на опште запрепашћење Великог Брата. После тога на самиту у Сан Петербургу је мушки уз зид стиснуо мекушца Обаму, тако јако га је држао да се Обама препао да неће моћи да убеди Конгрес да подржи зликовачку интервенцију и на крају, руским оружјем и логистиком Сиријци су срушили неколико крстарећих ракета и неколико авиона, па су прорачунати Енглези, видевши у ком правцу иде сукоб,изненада, у току једнога јутра, донели одлуку да се не иде у такав сукоб са Русима, упркос томе што је премијер Камерон неколико сати пре одлуке парламента брабоњао о томе да мора да се интервенише.

Немачка је брзо одустала од те зајебанције, док је забринута Мишел Обама, на основу женске интуиције, донела одлуку да ствари узме у своје руке и да заврне уши своме напаљеном мужу, да га уозбиљи и отрезни, да му дрмне неколико врућих шамара и да га примора да одустане од војне интервенције, јер то није добро за амерички народ. Путин је био врло директан. Рекао је да се променила глобална слика света и да више Бела кућа не може да глуми светског жандарма, јер то није у духу слободарских тековина америчке нације.Наше политичке вашке се не изјашњавају. Новак Ђоковић им је очитао лекцију из дипломатије.АС!!

ИМЕПРИЈА – Апелациони суд САД је потврдио да аргентински дугови морају да се враћају у целости. Какве везе има амерички суд са Аргентином? Никакве. Па, зашто је донета таква одлука суда? Донета је да би се заштитили шпекуланти са Вол Стрита. Наиме, шпекуланти са Вол Стрита су купили аргентинске дугове са 30% њихове номиналне вредности. Затим су поткупили америчке судове да донесу срамну пресуду да се номинални дугови Аргентине морају да исплаћују у целости.

То је преседан у међународним односима.То је насиље у судској пракси. То је монополизација слободног тржишта. Тако се обесмишљава тржишна економија.Нема напретка цивилизације док Пентагон не доживи војни пораз и Вол Стрит банкрот.

ДРИБЛЕР – Економски убица Динкић наставља да се преобраћа и камуфлира. Изашао је по ко зна који пут из власти, али је власт.Прави нове партије,покрете и иницијативе. Све ће да уради, само да буде власт. Дриблује тај политички бул теријер политички живот у Србији већ тринаест година, пена му је ударила на уста од балављења и баљезгања свакаквих глупости, режи и лаје на свакога ко се усуди да га критикује. Једини начин да се ослободимо његове разарајуће политике је да му се стави брњица и да се приведе закону, како би одговарао за све што је урадио привреди Србије и нашим наивним и поводљивим грађанима.

КЛАУС – Умни и препаметни Вацлав Клаус, кога сам упознао у Прагу на почетку транзиције у Чешкој, устао је против фашизма Брисела и његове бирократије.Тражи да европски народи устану у одбрану демократије и слободе у Европи.То је једино могуће ако се Европа уреди као заједница независних држава. Подржавам ову политичку идеју. Зауставимо наше срљање у пропалу ЕУ. Исланд је одбио ЕУ. Европа треба да се ослободи ЕУ. Устаните Европљани за одбрану наше Европе од пропале ЕУ.

 

Извор: tabloid.rs

Таблоид – лист против мафије, бр. 294

 

 

 

Бар пет динара више… 2. октобра 2013.

Ретко када један интервју може да да тачнију дијагнозу у којем је стању наше друштво данас, у Србијици, почетком 21.века. Овај сјајни интервју преносимо читаоцима нашег блога, уз јасну назнаку извора.

*********

*Исповест човека кроз чије кафане су дефиловале највеће звезде политике, уметности и отпадништва

*Чим би Јосип Броз Тито огласио фајронт у Карађорђеву, његови гости су одлазили да дочекају фајронт у Челарево, код Ђорђа Станисављева, за кога је мало ко чуо јер је то име и презиме потпуно устукнуло пред најславнијим надимком у војвођанском угоститељству

 Кад данас погледате своју угоститељску каријеру, да ли је боље испало него да сте били лекар? Све оно што сте видели, доживели, људе које сте упознали, како вам се све то догодило?

Сви неки моји, условно речено успеси, настали су после пропалих подухвата. Први подухват ми је стварно био да студирам медицину, не зато што сам ја то хтео, већ зато што је мој отац желео да му син буде доктор. И кућу је био купио преко пута болнице, да му син не иде далеко на посао. То му је била родитељска жеља и ја сам имао намеру да је испуним. Чак нисам био ни јако лош студент, али сам се зателембачио у једну колегиницу, која ме је касније наравно оставила, и због ње сам на другој години напустио студије. Онда сам се нашао на раскршћу пропалог студента и празног новчаника, а то ни 58. није било баш једноставно.

Јесте већ тада били Бата Пежо и направили план да будете кафеџија, како волите да кажете?

Тада сам био само Бата. А нисам ни сањао да ћу бити кафеџија. И као што се у животу много тог случајно деси, тако се и мени одабир професије за цео живот десио случајно. Мој пријатељ је био зидар у Челареву и добио је посао да руши стари пивницин димњак. Каже ми једном, онако доконом: Ајде Бато да ми правиш друштво да одемо до Челарева и да видиш дворац Дундјерских. То је био њихов летњиковац у предивном парку, у који су они долазили само преко лета. Најчешће је у дворац долазила Ленка, онако лепа и млада, а код ње је долазио и њихов кућни пријатељ Лаза Костић, који је баш Ленки посветио своју чувену песму Санта Марија дела салуте. После разгледања димњака пиваре, отишли смо да видимо тај парк и дворац, који су ту, у непосредној близини. Гледао сам чаробан парк, дворац са аутентичним стилским намештајем и гласно рекао: Како се ни једна будала не сети, да направи предиван ресторанчић у овом парку од 12 хектара?, а он каже: Зашто ти не би био та будала?

Вратили смо се одмах назад, код директора пиваре, јер су они располагали тим дворцем, и истог дана направили уговор о закупу и коришћењу парка и дела дворца. Без тендера, аукиције, породичног референдума, бизнис плана и свега тога што је данас сасвим нормално. Од тада сам кафеџија, до дана данашњег. На почетку, кафана се звала само Код Бате; тачније, звала се Дворац код Бате, јер сам се мало китио туђим перјем. За дивно чудо, одмах се сјатило друштво. Београд, Нови Сад, Бачка Паланка, Осијек, Митровица, ма са свих страна!

Тада није било рекламе, а ја сам у то време био анониман, али сам имао среће и добре другаре, који су већ стекли име и позицију у друштву, тако да је отварање кафане био прави догађај.

Чак и не памтим за све ове године, да је неко имао такво отварање. Реч је о томе, да су на отварању сви моји другари, али и породица, радили као кувари и конобари. Сви, од моје маме, до професора факултета, доктора, инжињера. И баш је ових дана годишњица, јер смо отворили за први мај. Келнери су биле и њихове жене и девојке. Били су, сећам се, доктор Зец, доктор Стоја, данашњи академик Зеленовић; сви су конобарисали код мене на том отварању. Ту има једна сјајна анегдота.

Штампале су се и позивнице, што је за то време, исто била новотарија. И окупио се крем. Мира Бањац, Ружа Сокић, незаобилазни цигани. Ја сам звао и угледне људе из Челарева,а ту је био и један сеоски доктор. И сад, тог доктора, кафом служи његов новосадски колега, доктор Зец, а нису се познавали. И донесе му Зец кафу, али све успут испролива. Није човек вичан конобарисању. Више на тацни него у шољи. Гледа то тај доктор из Челарева и строго га пита, мислећи да је овај конобар, шта је то? Зец стави прст у шољицу са кафом, лизне га и каже: Па црна кафа! Доктор се саблазни и поче да протестује, те, на шта ово личи, те, какав си ти то келнер, на шта му Зец каже: Нисам ја никакав келнер, ми смо докторе колеге, и зато молим вас немојте флатуирати, што би се српским језиком рекло, прдити. И наста смех.

Тада сам знао да ће та кафана бити нешто посебно. И оно што је најважније, мој маркетинг били су моји пријатељи.

Све је то било након вашег повратка из Лондона?

Да, ја сам једно годину дана провео у Лондону код сестре, која је тамо била на постдипломским студијама. Тамо сам почео да се дружим са Црњанским, купио свој први Пежо, увезао га, платио царину и одлучио да променим идентитет. Кафани сам дао име Код Бате Пежоа. Не зато што сам нешто хтео да се дувам, већ зато, што код нас у Војводини, у свакој фамилији има неко, кога зову Бата. А мислио сам, да кафана мора некако да се разликује и тако је остало до данас.

И онда су почели да долазе познати гости?

Долазили су и познати и непознати. Свако је гост. А међу првим великим именима који су били код мене, био је Лајош Зилахи. Сећам се да га је довео Драшко Ређеп. Зилахи је тада имао 88 година и био је први великан у нашој кафани.

Људи нису долазили само због кафане, већ и због тог парка, који је нестварно леп. Ту би вредело испричати причу, коју нисам никада причао. Једнога дана нам долази Мија Павловић, наш велики песник, са друштвом, једно њих пет шест.

Поздрависмо се и ја сам започнем разговор са Мијом. Он је увек био обучен савршено, као бољи француски чиновник и вечито је гледао преко наочара. И кажем му, да сам прочитао његову антологију српске поезије, баш пре пар дана, и да баш не бих могао да га похвалим. Њега изненади, да тамо неки сеоски кафеџија чита антологију српске поезије, а још више, да има примедбе, те онако преко наочара упита: А које су највеће замерке?.

Ја сам књигу стварно читао, али сам за те примедбе мало блефирао, и сада шта ћу, где ћу, кажем му: Мислим да је мало одвише коректна, као што се и ви превише коректно облачите. На то он из џепа извади нотес, и уписујући моју примедбу рече друштву: Ово је једна од најозбиљнијих критика, које сам до сада добио.

Јел’ било више сталних гостију, или оних што тек ту и тамо наврате?

Ту су увек долазили разни људи. То је, ја мислим, била прва кафана након рата, која је имала своје сталне госте.

Једноставно, гости су се профилисали и то је био један слој људи који су профилисали кафану. Није кафана профи лисала људе, него обрнуто. Друга лепа прича је долазак Иве Андрића са Младеном Лесковцем и Бошком Петровићем. Када су ушла та три наша великана, поздравим их са: Добар дан три јерарха. Када су сели за сто, келнеру сам рекао: То је сад мој реон. После приласка столу и упознавањем са Андрићем, јер сам Младена и Бошка већ добро познавао, рекох: Тај први део смо обавили, сад долази онај тежи део, шта би вас два џентлмена попили?. Андрића намерно изоставим. Свима непријатно. Па Бато, побогу, имамо овако уваженог госта, ваљда ћете прво њега питати!, каже Младен. Знам да би то био ред, али за њега, уз сво дужно поштовање, у овој кафани нема пића, кажем ја. Сад још непријатније и Бошку и Младену, не знају шта их је снашло. Први се снашао Андрић речима: А зашто млади господин Бата Пежо каже, да за мене у овој кафани нема пића? А ја одговарам: Нема господине Андрићу, због ваше приче „Зеко“. Ја сам у школи, о тој вашој причи, морао да реферишем и у реферату написао да је прича очајна, да ништа не вреди и због такве оцене приче, добио слабу оцену. И ово сад је моја освета. И нема пића, док се господин Андрић не извини. Нобеловац се наравно насмејао и рекао: Млади господин Бата Пежо је у праву и молићу га да ми опрости. Више никада такву причу нећу написати. Наравно да сам донео четири пића и да смо се, уз на речима шкртог Андрића, дружили цео један дан.

 Има пуно прича из тих времена?

Како да не. Моја кафана у Челареву се налазила на путу Нови Сад – Карађорђево, где је често дане проводио друг Тито, који је волео све што му је пало под руку. Све му је било љепо. И волео је да му долазе глумци, рецитатори, да му декламују, а они су, будући да сам се ја налазио на том путу, редовно свраћали код мене.

Свраћали су и кад су ишли тамо и кад су се враћали. После фајрнота код друга Тита, свраћали су код мене на фајронт. Тако је једног дана ишао Зоран Радмиловић да декламује Титу. Била је чини ми се и Мира Бањац и још неко, али већ не могу да се сетим ко. При одласку у Карађорђево, свратили су код мене и ту смо попили по коју.

Ја кажем Зорану, који је био веома курчевит после пића, да води рачуна шта тамо ради, јер никада пре није ишао. Води бригу, Тито има три пудлице које обожава и које су му сигурно драже од тебе, а знаш Зоране, пудлице ко пудлице, воле да запишавају ове што декламују. Па ако ти једна од њих приђе, немој да је цакнеш, јер ће те то коштати каријере. Ти само обављај свој посао и немој да се обазиреш на то. Зафркавам га ја тако, а он се окрете ка Мири и рече: Види ову кафеџијску будалу. Не знаш ти мене Бато. Ја би је цакнуо, па да је пред богом. Добро, рекох. Зоки, само ти њу цакни, па ћеш видети. Он је отишао тамо, а ја нисам знао шта се догађало. Кад око поноћи, улази Зоки у кафану и мени с врата све по списку. Свињо кафеџијска, ти си мене урекао, ја слушам глупе кафеџије! Шта је било Зоки?, а он као из топа: Док сам му ја декламовао, он је разговарао са неким, па ме није ни слушао и ту ми се већ стомак подигао. У пола рецитације ми прилази пудлица, и ја не мислим више ни шта декламујем, ни где сам, и само размишљам како ћу је цакнути, а стари као стара курва, погледа ме својим плавим, металним очима, и ја сам тако уредно наставио да декламујем, док сам размишљао, да што пре дођем, да тебе цакнем у дупе, тебе бар смем. Онда сам га ја разгалио, јер сам знао да је лоше нарави кад попије и после смо певали нашу револуционарну Низ поље иду бабо сејмени. То је био седатив за наставак дивне вечери.

А политичари? Присуствовали сте и успонима и падовима многих.

Једне ноћи кад је Чанадановић био на самом врху копља своје политичке моћи, пред сам фајронт, улази он у кафану са својим пуленима, секретарима партије из целе Војводине. Било је њих десетак, а сви су према њему били крајње сервилни. Ја да их зафркавам кажем: Е људи, дошли сте у незгодно време, ми хоћемо да правимо фајронт. Кад ту један од комитетлија скочи: Немој ти да се зајебаваш, знаш ли ти ко је овде са нама, хоћеш кафану да ти затворим?.

Рекох: Наравно да ћу вас примити, немој ти водити бригу о мени и мојој кафани, ја сам добар пријатељ са другом Мирком. Кад су сели каже тај исти: Дај десет вискија, а ја питам Мирка: Јел’ сам и ја у та пића урачунат.

“Бог је био већи каваљер кад је правиоВојводину него Холандију, а Холандија има37 хиљада евра по глави становника, а Војводина 5 хиљада.“

А Мирко одговара: Па наравно Бато. Ови се само згледају. Онда ћемо донети осам вискија, а за мене и Мирка специјалну ракију. А полтрон да полуди од беса. Убрзо после тог догађаја, тај који је највише водио бригу о Мирку, први га је напао и чинио све да га потпуно уништи. И још док је сва та халабука око њега трајала, пар дана после пада, сретнем ја Мирка у центру, и питам га: Где си буразеру ?, изљубимо се, питам га како се носи са свим тим што му се дешава, а Мирко генијално одговори: Ја сад Бато, кад пролазим улицом, немам никаквог проблема, јер сви гледају само у излоге.

А и ово морам да ти испричам. То је чаробно. Ја сам се дуго година дружио са Стевом Величковићем и та ми је прича остала на срцу. Долази он једног дана и сада ћемо нас двојица да ручамо, а са њим је увек било интересантно проводити време, и некако смо се дотакли приче о Толстојевом унуку који је живео негде у околини Вршца.

А он каже да га познаје, али да је упознао и унука Достојевског. То је мене заинтригирало. Какави то морају људи бити, какав је то формат који имају такве деде. И песник образлаже: Знаш Батке, природа воли мало да се одмара. Неће да каже глуп, или бог зна шта, него природа воли да се мало одмара.

И то је трајало. И кафане и ваша дружења, колико?

Трајало је то и траје, сад већ више од 40 година. Моје су кафане увек биле нека врста интернета. Увек сам под комунистима знао ко ће напредовати, а ко пасти. Техника је била проста. Кога двапут не зову на паприкаш, тај ће пасти, а кога новог доведу, тај је перспективан.

Иначе, моја кафана је била и кардиоклиника, јер је рецимо само Јосип Видмар, три пута у њој добио срчани напад. А био је изузетно надмен- благо речено. Он, Михиз и ја смо играли преферанс редовно. Зове ме једног дана, јер је за време Позорја био код мене сваки дан, и каже да се договорио да руча са неким министром, Македонцем. Ти га прими, каже, причај са њим, прави му друштво, док ја не дођем. И тачно на време, видим ја на паркинг улази један велики мерцедес, и долази министар и његов шофер. Ја кренем у парк да га дочекам и направим кафеџијску глупу грешку, јер је шофер био много добро обучен. И кажем шоферу: Господине министре, изволите, рекао је друг Видмар да вам правим друштво, а ти радничка класо седи у башту и попиј нешто. Видим ја, непријатна ситуација, и питам одмах: Јесам засрао, а министар каже: Није ништа страшно, није ми први пут. Да испавимо грешку, велим министру: Шофер и ја ћемо сести, а ви министре идите и донесите нам пиће. Министар оде до шанка, стави крпу преко руке и донесе пиће, па му се осладило и цео дан је служио у кафани.

“Не постоје елитне професије, али постоје елитни људи. Срео сам међу академицима будале и међу шустерима Сократе, зато не верујем само у наслове партија.“

Чувена су и ваша дружења са Миком Антићем, били сте нераздвојни?

Са Миком је било јако лепог дружења- једно тридесетак година, и са њим има дивних прича. Он је био човек од сафта и од кафане. Мада их има много, али ову чини ми се нисам до сада често причао.

Мој отац је био столар, прави мајстор за дрво и направио ми је за ту дивну башту око дворца, невероватне дрвене столице. Специфичне, фантастично уклопљене у амбијент. Изузетне. И напијемо се Мика и ја код мене у кафани, и негде дубоко у ноћ кренемо кући. А у башти било неко мало, чкиљаво светло и Мика онако пијан стоји и гледа у столице и каже, да му баш такве требају за терасу, и да нема никога, и да би могли да мазнемо две. Ја кажем Ајде! Утрпамо ми то у мој ауто, и одвезем га ја кући. Кроз неколико дана ето ти Мике, псује са врата. Је ли, јебем ли ти сунце, што не кажеш да смо крали твоје столице из твоје кафане!. Све једно- важно да смо мазнули, кажем му ја. Не долази у обзир, каже Мика, Хоћу то да ти вратим. А ја му одговорим: То Мико не долази у обзир, ја крадене ствари не узимам. Слатко смо се опет напили.

Одведем га тако једног дана на психијатрију, да га лече од алкохола. Прву суботу идемо нас пет шест другара у посету. Ми смо били у ходнику, а он, и још један другар у пиџамама, ни здраво, ни помоз бог. Уноси се Мика у лице једном, по једном. Ја се мислим: Боже, отишао здрав, а сад полудео. А он рече: А где су вама пиџаме, мајку вам јебем алкохоличарску. И ми ту у смех, а ја кажем: Донео сам вам сваком по флашу сока. А Мика ће: Дај Бато, шта да радимо са тим? А ја кажем: Препеците!

А дружења са Михизом?

Са Михизом сам се проводио сваког лета у Ровињу, 32 године, а и овако смо се често дружили. Он је човек који је увек држао банку. Он и Бранко Ћопић. Њих двојица кад причају, могао сам свима извадити зуб без анестезије, јер сви само зијају и слушају. Ту треба додати и Драшка Ређепа.

Једног дана се десило да сам ја давао неки интервју и пита ме новинар, какав је Михиз. Ја кажем, он је један од паметнијих Срба и то је већ пуно, али његова најдивнија особина је што је узвисио српску реч. И после пар месеци, а ја нисам хтео да га питам да ли је то прочитао или не, дође он и почиње овако причу: Слушај ти џуџо кафеџијска. Јадни смо ми српски дисиденти и интелектуалци, кад нас процењују угоститељска удба и државна удба. Критеријуми су вам веома ниски.

Једном приликом, кад сам се враћао из Америке и авион ми слети једно четири сата раније, ја одем до њега да му испричам како сам купио два

стана у Вашингтону. А ја сам њега звао деда. И кажем му то, сјајна два стана сам купио за сто хиљада долара, а видим Деда ми показује да ћутим, ставио прст на уста. А ја наравно не схватам, па гледам шта ради, јер ваљда њему смем да кажем, а он онда рече једну антологијску реченицу.

Вели: Батке мој, немој да заборавиш да и зидови имају уши, само их не перу често.

Како поредите то и ово време данас?

Друга су времена, па су други и људи. Свако је време имало своју диоптрију. Биле су различите и вредности. И у то време, као и сада, кафана је била део партијског миљеа. То је заједничко за свако време. И онда, и сада, и у некој средини између та два времена, у кафани су се ковале све могуће завере, промене, све могуће комбинације, договори, шапутања, мешања људи.

Ја сам се једнако дружио и са дисидентима и са онима на власти, јер то је феномен кафане. Ко напредује дође да прослави, а ко је пао дође да се теши. Зато је кафана једна демократска установа. Имао сам често случајеве, да за суседним столом седе, и једнако се понашају, чак и држе, они који не би седели једни поред других нигде другде, али у кафани је то било могуће. Чак ни на улици не би стојали један поред другог, али у кафани су седели заједно.

Ту су сви некако једнаки. А ја сам имао ту срећу да и једнима и другима продајем лудило, а од неких сам чак и тражио да се понашају паметно.

Како вам се данас чине ти некадашњи дисиденти?

Ја сам се дружио са свима, и пре, и после вишестраначја. И са Добрицом, и са Пекићем, и са Дјиласом, свима. Уз њих је ишла и пратња. Када је био конгрес књижевника у Новом Саду, а медју учесницима је било доста тадашњих дисидената, ја сам имао кафану баш поред саме полиције. То је било негде осамедесетих. Бећковић, Антоније Исаковић, Михиз, плејада цела.

Ако је код мене у кафани било седам писаца, за шанком је обавезно стајало седам удбаша.

Како сте ви пролазили у свему томе?

Нама кафеџијама је положај био помало повлашћен, не само зато што смо радили за полицију (смеје се), него смо некако били као дворске будале.

Имали смо широке аршине. Нису били строги према нама, а у осталом, они су заправо били само салонски дисиденти, знам да би ми то сада замерили, али то је чињеница. Многи од њих су од истог тог система добили лепе станове и куће, имали удобан живот, неки чак и веће бенефи те од многих важних политичара тог времена.

Ипак, било је и хапшења. Јесте, сећам се кад су једном овде, у Новом Саду, хапсили мог друга Брану Црнчевића. Ту су негде били и Брана и Душко Радовић; чак мислим да су спавали у истој соби, али звер Брана се напио и поразбијао све.

Српска интелигенција се потукла онако пијана и они затворе Брану тамо у онај затвор на ауто путу. Интервенишемо ми код полиције да га пусте и није било проблема. Ујутру одемо по њега у затвор, а Брана игра шах са полицајцем. Добили, међутим, они бефел да га пусте и ту нема друге. Сад Брана, какав је већ, пита полицајца колика му је плата, а овај каже неку цифру, тадашњу, рецимо 15 хиљада.

А Брана му на то каже : Ја за те паре не би ни пуштао људе, а камо ли хапсио.

Увек сте радили сами?

Званично јесам, мада је заједнички именитељ свих мојих кафана, а нисам с њим радио на пола, Драшко Ређеп. У свакој чорби је Драшко био мирођија. Човек који је највише трајао у Новом Саду и фала богу још траје.

Како сте прошли кроз треназицију, све ове промене?

Телеграфски да одговорим, ми смо из једноумља отишли првим возом у безумље, а успут смо усрали и воз, и станицу и шефа станице.

Има индиција у филозофији да није важан циљ, већ да је важан пут. То мислим важи и за демократију. Пут је тежи, јер је циљ дефинисан, а пут је оно што носи човека. У свим системима се причало о слободи и правди и великим начелима.

Од глупе француске револуције- па до свих њених глупих ћерки које су се све претвориле у своју супротност. Сва та начела су промашена као промашен циљ. Стара је истина, да кад погодиш циљ – промашиш све остало. Зато се револуцијама не прави демократија.

То је пут. Имаш ону познату христову реченицу кад говори на Гори блаженства и каже: Ја сам истина, пут и живот. Велика је то мудрост, јер демократија без солидарности не значи ништа.

Ти наши трапави кораци су врло често контрапродуктивни, јер сваки човек који се појавио са стварним атрибутима демократије, код нас је или убијен , или је изгорео као слама. Велики стрмопизд за ову земљу је било убиство Ђинђића.

Ја не верујем у причу да има елитних демократија, али верујем у причу да има елитних људи. Не постоје елитне професије, али постоје елитни људи. Срео сам међу академицима будале и срео сам међу шустерима Сократе, зато не верујем само у наслове партија. Верујем у партије које имају елитно чланство, а не само елитне вође. Ја не верујем, то је моје екстремно мишљење, много у народ, јер заступам друго мишјење.

“Да смо имали некога да води ону покојну Југославију, ми би данас били мама од Швајцарске.“

Народ и децу по мени не треба пуно волети, али их треба пуно водити. Треба им показати пут, јер отац који ноћу љуби своје дете, а дању му не да да једе, није добар отац. Исти тако и политичар, који воли свој народ, а не зна да га води, није добар политичар. Није довољно волети свој народ, а дању му не дати да једе. Није довољно викати Живела Србија. Народ треба водити у добром правцу. Ми смо код комуниста имали изреку: Таман су нас извели на пут, па нас оставили. Добро је да нас изведу на пут, али не да нас оставе. Да смо имали ону покојну Југославију и некога ко би њу водио правим путем, која је тада била задужена око 20 милијарди марака, да се задужила још 20, па би била мама од Швајцарске.

Овако, све кад се скупи, нове државе су заједно дужне 125 милијарди, а ни једна није баш Швајцарска. Не треба заборавити да, кад год се причало о некој великој слободи и правди, и свим великим начелима, да су се у исто време зидали још већи затвори, и да су се дешавале још веће неправде.

Преферирате ли данас неку политичку опцију?

Ја сам на истој адреси, Максима Горког 58, а седам држава се променило. И више ме не занима име државе, само хоћу државу, која може да ми гарантује испуњење мојих снова и снова мојих комшија. Дакле јебеш циљ. Пут до испуњења свих тих жеља је најважнији.

Галилеја су спалили што је тврдио да је земља округла. Данас када то кажете, сви кажу- видите будалу, па то је ноторно, земља је округла. Исто тако мислим, иако има много отпора нашем уласку у Европу, хоћу да сањам, да верујем да ћемо сутра, и за то сви говорити, да је земља округла, и да смо ушли у Европу и да је и то ноторно.

И када већ причамо о сновима, мало ли је што је мој Нови Сад и моја Војводина величине Холандије, а нисам мајке ми никакав аутономаш, и да моја Војводина има два милиона становника, а да моја Холандија има 17 милиона становника. Да моја Војводина има народне кухиње и 5 хиљада евра по глави становника, (а бог је био већи каваљер кад је правио Војводину него Холандију), а Холандија има 37 хиљада евра по глави становника. Хоћу да мој Нови Сад буде лепши од целе Холандије и да имамо барем пет динара више од њих по глави становника.

Ко зна, можда и то дочекамо.

Има и за то једна прича. Имао отац сина битангу. Каже му, све ћеш пропити, уништити, купи штрангу на време, да имаш бар да се обесиш, јер сви ће те оставити. И тако и би, али није купио штрангу на време, но отац се и за то побринуо и у вајату му у аманет оставио и куку и штрангу и све. И оде син да се обеси кад, отац направио тако да испадне и кука и да од бешења нема ништа, али из рупе иза куке испада гомила златника и писмо. А у писмо само кратка реченица. „Сад се опамети и почни да живиш нормално“. Друге шансе нема.

Немамо је ни ми.

Copyright Vojvođanski magazin 2008. Autor E.V.M.

 

 

 

K L E T V A 22. јула 2013.

Filed under: 16. Други пишу — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

http://markoek.wordpress.com/2013/07/17/masovno-ubistvo-sa-predumisljajem/

Makroek će mi oprostiti…Jer nisam kradljivac njegovog teksta.  Zato što mislim kao on. Ma, ne,  ja mislim još gore…i ne mislim da ću ostati na tome da samo mislim. Čaša se tolikom brzinom preliva da stoka koja vlada ovom zemljom bez države a ta zemlja ima samo nas, nas, obične, sje*ane i blesave što ovoliko čekamo – može preko noći da očekuje prelivanje. Te čaše. Al’ vrlo čupavo prelivanje, možda čak i sa prolivanjem… Neki novi šesti oktobar neće ni trebati, oposlićemo pametnije i odjednom…

Tragika Tijaninog života i smrti je mnogo strašnija.

Rastko Nemanjić…Miliji mi je tako nego kao Sv. Sava, jer je bio uljuđen i  pametan čovek i plemeniti Srbin vizionar, nego  neblisko biće oteto od naciona kanonizacijom.  E, taj Rastko probao je da nas uljudi jer je, između ostalog, u Krmčiji bilo i ondašnjih zdravstvenih standarda…i morala prema bližnjem, premasvima. Ali OVO sa Tijanom je zločin nad zločinima a imena  prvih (među jednakima) zločinaca su: ministar Bojić ministar Milosavljević, ministarka Đukić-Dejanović…Ko zna još kojeg min. zdravlja nek’doda.Zločinci su i svi direktori RZZO-a unazad, bar 30 godina.

Kontinuirani zločinački poduhvat je taj što se decenijama kradeni zdravstveni Fond i rasterivanje struke koja je pre 20-25 godina bila na putu da bude vrhunska u kardiologiji (…Ninoslav Radovanović i drugi…) i ne samo njoj, dakle to što se decenijama ubija sopstveni narod kroz fejkovane lekove, nemar prema lečenju ljudi (psima i mačkama lutalicama je bolje…). Kradeni novac od našihdoprinosa je upucan u jahte, blagodati poreskih rajeva i ko zna još gde i za šta. Inikad istrage koliko je opljačkano. Za svog mandata Bojić je napravio svoju kliniku. Za svog mandata Milosavljević nam je izuvaljivao gomilu medicinskih naprava i  mašina koje ničemu ne služe a jako su štetne po zdravlje, izuvaljivao je probušenih kondoma, na odloženo vreme delovanja smrtonosnih vakcina, falsifikovanih medikamenata… U predizbornoj kampanji, a i za  svog mandata, Slavica Đ.D. je obećala da će sve biti istraženo i kažnjeno što nije valjalo u RZZO-u/Fondu za zdravstvo a nastavila gde su joj predhodnici stali…Boli nju…Kinta koja se troši da bi je vozili na posao i nazad (BG-KG) u ukupnom zbiru + kinte svih ostalih po ministarstvima, u Vladi, u državnoj upravi – jeste dovoljna za mnooogo toga da nam nacion ne umire skotski.

Za ovaj zločin prema Tijani iole moralna Vlada, ministarka, RZZO-ovci  i  treba da podnesu momentalnu ostavku.

Ali, jok, zabole ih. Pa, koji “krasni“ (zna se za koju psovku je ovaj sinonim) se njih tiče tamo neko dete, ko je tamo neki narod ter’o da  skuplja pare?

Ej, ej, eeeeeeeeeeeeej !!!!!!!!!!

Možda je bolja momentalna ostavka naroda, svih nas ludih i očajnih, Tijaninih suportera koji ispadosmo i najgluplji  u svojoj čovekoljubivosti.

KLETVA JE  PALA TIJANINIM ODLASKOM NA BOLJE MESTO, DA BUDE SA SVOJIMA – SA ANĐELIMA, NA AKTERE UDRUŽENOG ZLOČINAČKOG PODUHVATA VLADE SRBIJE PROTIV SVOG NARODA.

TIJANA, OPROSTI NAM, JER NE ZNAMO ŠTA ČINIMO TRPEĆI ZLOČINCE NA VLASTI KOJI SU TE UBILI A UBIJAJU I NAS…

Ostavka naroda će se dogoditi, ustvari se događa…Markoek i ja je osećamo u vazduhu…u sebi.

BTW !

Danas mi u ptt sandučetu osvanulo sledeće: dom zdravlja, u kome seducka moj izabrani lekar, me obaveštava da se javim  toj seduckajućoj faci zarad ”…sprovođenja obaveze vakcinacije protiv tetanusa odraslog stanovništva, 30-60 god., a prema Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i Pravilniku o imunizacijama i načinu zaštite lekovima…”.

Hoću li se javiti? Pa, naravno da neću !

Najnovija nezavisna istraživanja pokazuju da su sve vakcine deo programa za smanjenje globalne populacije; one deluju na odloženo: ne ubijaju vas odmah, al’ su zgodna podloga da vas ubija nešto drugo, vaši lekovi npr., pre nego što treba vam ‘kucne čas’. A tek kvalitet tih vakcina u Srbiji…!!! Pa, Tomica se potrudio dasve što postoji u Evropi, a proš’o rok trajanja – dođe u Srbiju. Po programu NSP-a za istu.

Srbiju.

Makroeku samo želim da ostane takav kakav već jeste, da to njegovo pređe na što veći broj ostalih, nas – vas… Ja  to već imam pa ne mora da mi pređe… I – savetujem mu da im ne pruža zadovoljstvo da mu ga popuše.  Jer od otrova koji bljuju –  vršnjak će mu propasti. Ali neka ih bije, i bije… i bije…dok ne pocrkaju.

IMVA

Anđeo na slici pokazuje da Tijana spava…Tu je ona, s nama.  Samo spava…

 

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST – BeBerzica 8. јула 2013.

Filed under: 16. Други пишу — РУМА via СРБИЈА @ 6:22
Tags: ,

BeBerzica – Prvi portal za razmenu bebi opreme u regionu

 БеБерзица

 

Prvi portal za razmenu bebi i dečije opreme u Srbiji i regionu www.beberzica.rs počeo je sa radom, a razmena odeće, obuće, igračaka i ostalih artikala za najmlađe je potpuno besplatna i dostupna je svim korisnicima sajta. Portal je nastao kao pravi vid podrške roditeljstvu jer se uz pomoć BeBerzice roditelji besplatno mogu snabdeti svim stvarima koje su neophodne jednoj bebi i tako uštedeti 50.000 – 100.000 dinara.

 

– Ideja je potekla od toga što smo i sami roditelji pa smo apsolutno upoznati sa tim koliko košta beba i koliko je sekond hend koristan. U našem okruženju ima mnogo onih koji su u svom društvu i familiji prvi dobili bebu pa nemaju od koga da naslede krevetac, garderobicu i druge stvari neophodne jednoj bebi. Uz pomoć sajta http://www.beberzica.rs sve to roditelji mogu da dobiju u direktnoj razmeni sa drugim korisnicima sajta ili da to kupe po mnogo nižim cenama – objašnjava moderator BeBerzice Ivana Vukovac.

 

Razmena je potpuno besplatna za roditelje koji portal koriste kao vid podrške drugim roditeljima, dok oni koji po svaku cenu žele da prodaju stvari koje im više nisu potrebne plaćaju minimalnu naknadu za održavanje sajta.

 

Iako je portal počeo sa radom 1. jula, na njemu se već mogu pronaći polovna kolica, hranilice, biciklići, garderoba, obuća i igračke, a već prvog dana po postavljanju sajta obavljena je i prva razmena i to sa Evropskom unijom. Mali Luka Mihaljević iz Zagreba sada je srećan jer je, zahvaljujući portalu http://www.beberzica.rs i jednoj novosadskoj porodici, ponovo dobio igračku koju je izgubio i bez koje je bio neutešan.

 

Ipak, BeBerzica nije samo berza, već je i vodič za najpovoljniju kupovinu koji funkcioniše tako što roditelji kroz preporuke daju smernice gde kupovati i koje su to zaista najniže cene. Naravno, tu su i brojni saveti o roditeljstvu kao i vesti o deci i bebama. Ekipa Beberzice trenutno anketira zainteresovane roditelje i one koji će to tek da postanu jer je u planu i organizacija razmena užuvo, najpre po gradovima Vojvodine, a potom i u ostatku Srbije.

 

Da bi neko postao aktivan korisnik sajta potrebno je samo da se registruje, uloguje i postavi oglas za razmenu dok onaj ko je zainteresovan za neki od ponuđenih artikala treba samo da kontaktira oglašivača privatnom porukom i da se s njim dogovori o načinu i mogućnostima razmene. Ukoliko dođe do nekog problema, apelujemo na korisnike sajta da nas odmah obaveste da bismo mogli adekvatno da reagujemo.

Vaša BeBerzica

08. jul 2013.

 

ШТА КРИЈЕ УГОВОР О ЗАКУПУ БИВШЕГ СДК-а У РУМИ? 13. јуна 2013.

Filed under: 11. Ruality,16. Други пишу — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

ИЗВОР:

http://grad-ruma.net/ruma/80-vesti/4322-ta-krije-ugovor-o-zakupu-bivseg-sdk-a-u-rumi

Duže vreme po Rumi kruže razne priče kako je prilikom davanja u zakup dela zgrade bivšeg SDK u najstrožem centru Rume došlo do kršenja zakona, te da je ovaj elitni poslovni prostor izdat firmi „MM99“ iz Stare Pazove koja ga je izdala u podzakup firmi „Idea“ čime je prekršen Statut opštine Ruma, kao i Zakon o javnoj svojini Republike Srbije, što je omogućilo protivpravno sticanje koristi izvesnim licima.

Šta krije ugovor o zakupu bivšeg SDK-a u Rumi?Posle više zahteva upućenih nadležnima u Opštinskoj upravi Ruma, tek nakon obraćanja Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, ali i obimnoj prepisci između Poverenika i Opštinske uprave Rume, portalu je napokon dostavljena kopija Ugovora o zakupu poslovnog prostora u ulici Glavna br.172 u Rumi, odnosno zgrade bivše SDK u centru Rume.

Samim uvidom u Ugovor lako se može utvrditi da zakupac nije pravno lice koje koristi poslovni prostor obuhvaćen Ugovorom o zakupu poslovnog prostora br. 361-45/10 od 14. jula 2010.godine, što je suprotno članu 34. stav 3. Zakona o javnoj svojini („Sl.Glasnik R.Srbije“ 72/2011) i u skladu sa stavom 4. istog člana takav ugovor je nevažeći.

Trenutno ne želeći da ulazimo u dalje istage, a u želji da se što pre prestane sa protivzakonitim radnjama na štetu svih građana Rume, obratili smo se Javnom pravobranilaštvu Opštine Ruma gde nam je objašnjeno da je za pokretanje postupka za raskid spornog ugovora potrebno obaveštenje Odeljenja za urbanizam i stambeno-komunalne poslove Opštine Ruma. Portal se obratio direktno načelniku tog  Odeljenja Luki Zagorcu koji nam je odgovorio da odeljenje na čijem je čelu nema nikakvu nadležnost u ovom slučaju, a svaku odgovornost za pokretanje traženog postupka prebacio je na Javnog pravobranioca Opštine Ruma, što nas je ponovo dovelo do kancelarije Javnog pravobranilaštva, uz zahtev da nam se pojasni ova „ping-pong šetnja“ kroz opštinska odeljenja.

Šta krije ugovor o zakupu bivšeg SDK-a u Rumi?

Kao dokaz svojih tvrdnji, Javni pravobranilac, gđa Rakić, dala nam je na uvid delove spisa ranijih postupaka za raskid Ugovora o zakupu usled istih ili sličnih okolnosti u kojima se jasno vidi da je podnosilac zahteva Odeljenje za urbanizam i komunalno-stambene poslove Opštinske uprave Opštine Ruma.

Kako se iz spisa vidi, pokretanju postupka za raskid ugovora prethodio je „Zapisnik o uviđaju“ sačinjen i potpisan od strane građevinskog inspektora Građevinske inspekcije Odeljenja za urbanizam i stambeno komunalne poslove Opštinske uprave Ruma Slobodana Ðurđevića, a na čijem čelu se nalazi gorepomenuti Načelnik Luka Zagorac!

Objašnjenja od Zagorca nismo mogli da dobijemo, jer je „načelnik otišao na godišnji odmor„, rečeno nam je u Opštinskoj upravi.

U razgovoru sa nekoliko advokata, došli smo do saznanja da je ovakav ugovor pisan u stilu amatera ili pravnika početnika, jer se iz ugovora jasno vidi da ne piše ko je pravni zastupnik druge strane, tj. firme „MM99“ iz Stare Pazove.

Pošto je portal ostao uskaćen za precizan odgovor ko je ispred Opštinske uprave zadužen da pokrene postupak za osporavanje ovog štetnog i protivzakonitog ugovora, Grupa građana „Moja Ruma“ učinila je to direktnim zahtevom Javnom pravobraniocu Opštine Ruma, od koje se očekuju nove informacije o toku procesa raskida ovog ugovora.

Celokupan tekst ovog Ugovora možete pročitati ovde.

 

KAKO SE JEDAN OD NAS PRETVORIO U JEDNOG OD NJIH 9. фебруара 2012.

Filed under: 16. Други пишу — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

(Tekst iz septrmbra 2011.)

Otvorim neki dan FB i, između ostalog, pogledam dvadesetsedmominutni (uh, koja reč, kao long drink) o  kreatoru nove profesije  21.veka: revolucionarni konsultant. Deluje benigno jer pridev revolucionarni  može pre da opiše više pozitivnu karakteristiku nego suštinu profesije. Da preformulišem: konsultant za (pravljenje) revolucije
Elem, dobro poznata faca Srbije u drugoj polovini ’90-tih i 2000-tih, Srđan Popović, alias „Otpor“, postade majstor „zanata“ zvanog narodna revolucija, široko poznat u svetu i izuzetno tražen od međunarodnih institucija – čitaj: američkih, na najvišem nivou, sumnjivog ugleda, prljavih namera i niskih ciljeva.
Da nije odvratno bilo bi otužno.
Čovek je, dakle, osmislio „Otpor“, navežbao ga u Srbiji (vidimo efekat, evo, 15 years after) i sad ga kao „brand name“ i „trade mark“ šeta po svetu za, naravno, debele pare. Kako se, bre, mi ostali nismo toga setili, jbg?
Krenem od čovekove biografije da vidim gde „čuči“ intriga. Nisam skapirala, ali evo je i čitaocu:
Rodjen 1. februara 1973. u Beogradu. Zavrsio Petu Beogradsku Gimnaziji i Bioloski Fakultet u Beogradu. Jedan od osnivaca Studentskog Protesta 1996/1997. i pokreta OTPOR! 1998. Bio je direktor kampanje “Gotov je!” 2000. godine.
Aktivista Demokratske stranke i odbornik u opštini Vracar (1997-2007), Skupstini Grada Beograda (1997-2003). Poslanik u Narodnoj Skupstini Republike Srbije (2000-2003). Savetnik za ekologiju premijera Srbije Zorana Djindjica (2000-2003). Savetnik Generalnog direktora ”Dunav osiguranja” (2005-2008).
Izvršni direktor Centra za primenjenu nenasilnu akciju i strategiju (CANVAS). Ko-autor knjiga “Nenasilna borba u 50 tačaka) i udžbenika “Nenasilna borba-plan i program” objavljanih 2006. i 2007. u Srbiji i SAD. Autor kursa postdiplomskih studija „Strategija i metode nenasilne društvene promene” na Fakultetu politickih nauka Univerziteta u Beogradu.
Predavač na Fakultetu političkih nauka i gostujuci predavač na Kolorado Koledžu (Colorado springs, CO, USA), i više fakulteta u Evropi i Americi. Savetnik potpredsednika Vlade Srbije Božidara Djelića za odrzivi razvoj. Nacionalni focal point za Održivi razvoj Srbije u Ujedninjenim Nacijama.”

Dakle, ništa spektakularno, mogao je to skoro svako od nas. Ali, spektakularna je ona kvaka22 koja ti klikne negde u hodu da imaš proizvod zlata vredan i krajnje poželjan Novom Svetskom Poretku.  NSP jedva čeka takve proizvode jer polako nema više mašte da smisli nove. Otud Srđa u NSP da mu „pomogne” kao čestit Srbin. Moguće, sa tezom da, ako su Srbi već decenijama „loši momci” što, onda, NSP-u jedan Srbin ne bi bio najbolji od najgorih.?
Blago majci! Srbiji, mislim.
Kad shvatimo da je State Department (USA) = NSP kroz kvazi instituciju zvanu UN, onda sve biva jasnije. Svet počiva na novcu, odnosno, profitu. Samo u Americi 1% onih koji prave ogroman profit vlada nad 99% onih koji prave manji. Taj 1% mega-bogatih koji pravi profit  –  kreira NSP. Osim kroz UN sprovodi ga kroz MMF i slične opskurne institucije sa prefiksom međunarodni/međunarodno.
A ko kontroliše taj 1%? Kao i svih ostalih po 1% diljem nominalno najuticajnijih zemalja sveta (čitaj:SAD, EU…, nije sigurno da neki iz BRIK-a i sl, nisu u toj ekipi). Kontroliše ih nešto što se zove Bilderberg group i nešto što se zove Trilaterala. Obaveštenijem čitaocu nije teško povezati i familiju i potomke nečega što je nastajalo još od broda lepog imena Mayflower, a sve preko  klana Rottenshield, žile kucavice NSP-a unazad, dakle 2,5-3 veka najmanje.
Teorija zavere? Neeeeeeee! To je teorija razotkrivanja i raskrinkavanja mitova. Suštinski, to uopšte nisu mitovi, već su realne činjenice koje se ne vide. Ne vide se od obnevidelosti zbog civilizacijskih dometa ljudske vrste:ogroman tehnološki, nagli, napredak, „osmi putnik” zakucan u svaku ćeliju modernog čoveka zvani potrošačko društvo, ljudske i neljudske slobode i prava na sve i svakoga a bez obaveza, što je predmetnih 1%, u krajnjem, rezervisalo za sebe…
Evo samo jedan primer: glavni aktuelni arhitekta NSP-a je Bilderberg group. Što oni naume to bude. Imali su poslednju sesiju, početkom juna ove godine negde kraj Barselone, sa nezamislivim obezbeđenjem spram kojeg je Obamino ili Papino mačiji kašalj. Doneta je odluka da bi valjalo da se tekuća finansijsko-ekonomska kriza produži još za par godina. Prvi direktan rezultat je bio 2.avgust u Americi. Sledi, lančano, zaljuljavanje EU (Grčka, na vidiku su –  Španija, Portugalija, Italija…).
Paralelno, nevezano od  B.group  (pa, bilo bi previše i za njih, zar ne?) se zaljuljava (dal’ i veštačkim putem možda?), geološki, cela kugla zemaljska. Sa nebesa se obrušava svašta nešto na Zemlju… Što kosmičko, enormno, što ljudskih ruku delo…
I sve to zajedno, nekako sinhronizovano. Da se primetiti, jel’? A da nije sve to, možda, planirano i znalo se još pre bar 2000 godina?
E, kakve sve to veze ima sad sa živahnim, mlađanim, kukavnim Srđom?
Prave i lepe veze. I šuškave. Za Srđu. Dečko je na vreme shvatio kako stvari funkcionišu u svetu. Srbijica mu je kroz institucije, kompanije i lica za koja je radio i promovisao se bila p(r)olaz za tamo negde u NSP, via SAD.
I šta sad radi za njih: u zemljama viđenim za promene u pravcu NSH-a, (to je Novi Svetski Haos u okviru NSP-a) on zakuva čorbu, narod se sludi (mentalno nespreman za promene u sopstvenoj istorijsko-socološko-kulturološkoj čauri) i polarizuje.U taj jaz koji tada nastane uleću NSP-ovci sa svim svojim arsenalom modela i tako dokrajče sve što je unikatno, samosvojno, posebno…pretvarajući ga u melting pot. Tada se proizvede najveći broj žaba koje treba progutati po glavi stanovnika odabrane zemlje, čak celih delova nekih kontinenata. I – NSP postaje svoj na svome*.
Imam prijatelja koji se na razne načine bavi pojavom zamena teza. Sve ovo što sam ispisala ovde je analiza zamene teza oko Srđe Popovića. Analiza u pokušaju.
Jer, veština da se vidi drvo od šume je prva od potrebnih veština za opstanak u 21.veku.

IZVOR: http://www.swanspot.wordpress.com

 

Medijski mrak u Rumi 3. фебруара 2012.

Filed under: 16. Други пишу — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Pre pojave interneta i kablovske televizije, građanin (meštanin) opštine Ruma mogao je da se informiše jedino putem regionalnih novina i lokalnog radija. Danas, kada je tehnologija na svakodnevnom usavršavanju i približavanju prosečnom medijskom konzumentu, u Rumi je i dalje na snazi medijski mrak.
Prve regionalne ozbiljnije novine izašle su 1960. godine i to „Sremske novine“. Kao i od samog početka, „Sremske“ izlaze svake srede, a u vreme socijalizma u okviru njih su izlazili takozvani radnički podlisci rumskih giganata „Agroruma“, „Fabrika obuće Fruška gora“ i sl. koje su uglavnom činile novosti iz ovih preduzeća, a manje informacije iz same opštine.

„Sremske novine“ su prve novine privatizovane u Vojvodini i srećom, novi vlasnici su ih modernizovali, išli u korak sa tehnologijama, napravili modernu internet prezentaciju i nastavljaju da rade onim tempom kojim su počeli pre više od 50 godina.

Zgrada Sremskih novina
Zgrada „Sremskih novina“

Rumski „Radio Srem“ krenuo je sa radom deset godina nakon osnivanja „Sremskih novina“, 1970 godine, kao prva radio stanica u Rumi. Brzo je „Srem“ postao najslušanija stanica u regionu. 2007. godine dolazi do prodaje „Radio Srema“ preduzeću „Vulin“ za nepunih 150.000 evra. Tu kreće sunovrat omiljene stanice Rumljana. Razne tužbe bivših radnika, otpuštanje „viška“ i samovolja novih vlasnika guraju ovu stanicu u potpuno zapeće u i ovako slaboj ponudi izvora informisanja na teritoriji opštine Ruma. Internet prezentacija radija je katastrofalna, ne odajući utisak da se radi uopšte o sajtu jedne medijske kuće.

Što se tiče televizijskih kanala, u ponudi imamo samo privatnu „Sremsku TV“. Koliko je Ruma zastupljena na njoj, oni koji je prate, mogu da se uvere.

Svojim štampanim lokalnih medijima Ruma nikada nije obilovala, tako ni sada, gde postoje samo „Rumske novine“, koje su rumske samo u nazivu. Ovo „sredstvo informisanja“ izlazi jednom mesečno, uredništvo je (opet) u Sremskoj Mitrovici i u njemu uglavnom možete videti iskežena lica lokalnih političara, većinom vladajuće koalicije. Na naslovnoj strani januraskog broja su se čak mogli videti i rezultati ankete, gde se kaže da su „Rumske novine“ najčitanije u Rumi, na drugom mestu su „M-novine“, majka „Rumskih novina“ i na trećem gorepomenute „Sremske novine“. Pa, u konkurenciji koje nema, normalno je da će biti i najčitanije.

Pre nekog vremena u Rumi se pojavio RUmagazin, pokušaj „Udruženja za preporod opštine Ruma“ u saradnji sa lokalnim pesnicima, piscima i onima koji su imali odvažnosti da kažu neku protiv vlasti. Ubrzo je i RUmagazin nestao, opterećen finansijskim minusom, nezainteresovanošću, neupornošću, ko zna.

Sloboda, nezavisnost i objektivnost u informisanju medija ne postoji, kako u Srbiji, tako ni u Rumi. Čast pojedinim portalima (e-novine, Autonomija, Peščanik), na kojima možete pročitati i neke druge stavove, suprotne svakodnevnim odama Tadiću, Nikoliću, Dačiću i ostaloj „eliti“. Ukoliko napišete kontra-dupeuvlakački tekst, proglase vas za lude, nepismene, neškolovane, izdajnike, a ne gine vam ni poneka tužbica za nanesene patnje i duševne boli. O medijskoj hajci da ne govorimo.

Na skorašnjem putovanju u Austriju bio sam gost profesora sa klagenfurtskog Univerziteta Alpen-Adria, gde sam mogao da se uverim kako se građani susednog grada, Villacha, koji je skoro iste veličine kao Ruma, informišu: U Villachu izlaze nedeljne novine koje su BESPLATNE i stižu poštom u SVAKO sanduče! Kvalitet papira i štampe isti kao i „Rumskih“, format manji, a sve strane u koloru. Teme o politici, kulturi, zabavi, svačemu, napravljene tako da ima za svakog ponešto. Pametnjakovići će krenuti sa kritikom da se ne može porediti budžet nekog austrijskog grada sa rumskim. Čista budalaština, budžet nema nikakve veze sa tim.

Ono što je neshvatljivo je kako da, posle silnih putovanja po evropskim gradovima, a o trošku rumskih građana, nijedan od svih dosadašnjih lokalnih funkcionera nije doneo bar JEDNU stvar koja će dobro doneti gradu, da se bar malo oseti da ima nade za ovu učmalu sredinu?! Milioni dinara koji se svake godine iz budžeta izdvajaju za sve pomenute privatne novine, televizije i propale radio stanice, bili bi i više nego dovoljni da se naprave ovakve lokalne novine. Ali, opštinari ne haju, ne vole kritiku i netalasanje im je uvek odgovaralo, ko god je sedeo u Gradskoj kući. Princip je „nema hvale, nema ni para„.

IZVOR: http://www.grad-ruma.net/info portal Rume