РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

П А Н И К А 2. априла 2012.

Filed under: 17. Moj поглед — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

                 Нова појава на војвођанском политичком тржишту!!! Навали народе, још мало па нестало!

Шта год да се (у) Војводини спрема у изборима и постизборној фази, једна појава је заиста чиста неподопштина. Прво зато што је појава потпуно непримерена предизборном тренутку у покрајини која држи до себе. Друго, показује колико је морално дно већ веома близу, до мере да вас мора ухватити паника.

Наиме, апетити кандидата за високе покрајинске функције у било којој и било каквој формацији коју ће искомбиновати у постизборним коалицијама, су толики да су кандидати лично, муњевито почели распуштати општинске одборе где год им је неко за нешто битно у локалним срединама рекао не. Где се неће да покрајински одбори  буду газде  у локалним заједницама Дакле, ко год се супротставио будућим покрајинским челницима у њиховим предизборним конструкцијама – добио је шут карту из општинског одбора. У 5 до 12 пред изборе! Манир који оставља без текста. За непуних месец дана у Руми су то доживела три општинска одбора, дакле три партије. Можда ће их бити и 5, јер виси у ваздуху којешта.

Распуштени се онда, због већ започетих предизборних радњи, престројавају у лету, расцепљени. Неки праве нову структуру са онима који су лојални идејама  на локалу. Други део расцепљене формације остаје одан харизматичним покрајинским кандидатима и њиховим “причама за лаку ноћ“ који су и “поцепали“ предходну целину. Трка за потписима и сигурним гласовима добија страховит  темпо а времена је мало. Шести мај делује као да је сутра. Изборни успех ће бити прави подвиг за неке. Евентуални неуспех, односно недовољан број гласова за парламентарну већину, резултираће коалицијама. Биће и природних и неприродних, обеју на извоз.

А шта то снађе покрајинске изборне кандидате да на локалу широм Покрајине направе овај рашомон? Осим што их је снашла паника, јер велики број бирача почиње да схвата фарсу која траје деценију, повратила им, се у пуном интензитету, најгора и најнеизлечивија болест на свету, болест звана власт. И то она окорела, оличена у апсолутној моћи “главног“ да се он пита о свему, од врха до “доле“. Сам тај израз доле толико је јасан, толико добро описује њихов однос према локалној заједници. Не, не користе га у обраћању јавности. Сад је еуфемизам “…грађани и грађанке у локалним заједницама“. Као да ниво није исти ако смо у демократији. Као да нисмо партнери из већих и мањих средина одани општој идеји добра. Као да смо и даље “далеко од својих“ кад смо у центру моћи. Да јесте тако, доказује и то цепање бирачког тела на локалу.

Обашка што се у изборне тимове покрајинских кандидатских структура убацује гомила нових фаца нејасног лика, каријере, мотива и разлога да одједном улазе у предизборни трку. А покрајинске кандидатске структуре, уместо да се баве реалним пројекцијама и намерама да ваде ову Војводину из блата у којем је захваљујући, опет, њима (па, они су ту, сви исти, већ 10 година!), потпуно изгубљене у својим постизборним очекивањима, скупљају те неке ликове вероватно, као и обично, због неког танте за кукурику. Опет и опет.

Као да није јасно да је већ све одлучено негде јако далеко одавде, да је  изборна 2012. одавно планирана као изгубљена година. И као да није јасно да Њ, в. Грађанин најзад почиње да тражи јасан, конкретан, одржив и подношљив излаз из чабра.

Али ће највише пазити кога заокружује 6. априла ако је, уопште већ утувио да држава или покрајина првенствено зависи од стања у локалним заједницама, од стања у микроекономији, а не обратно. Ако Њ.в. Грађанин, апатичан и згађен, уопште изађе на било које изборе.

Но, имају покрајински изборни кандидати (а и сви остали) и за то лек: сакат изборни систем у којем 51% од изашлих бирача, макар их изашло само неколико процената, омогућава “пеглање“ резултата према жељи лика и дела који се кандидује. На било ком нивоу. Али…то су правила вољене ЕУ. А мора се по правилима…

Докад ће због неподопштина покрајинских изборних кандидата да нам иде овако на локалу? Дотле док њих не прође паника да ли ће опет довољно ућарити и окористити се кад дођу на власт.

И док бирачи коначно не схвате да је у њиховим главама  и рукама све. Ама баш све

Мира Швоња

Advertisements
 

9.ДЕЦЕМБАР 2011. – НИЈЕ СУДЊИ ДАН 15. децембра 2011.

Filed under: 17. Moj поглед — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Девети децембар ове године очекивао се као историјски дан за Србију. Под утицајем медија стварана је клима у којој би требало одати велико признање проевропској политици коју је владајућа коалиција водила. Таква политика дала би лакши пут у предстојећим изборима владајућој коалицији и допринела неким променама у слабљењу опозиције. Од великих очекивања ништа се није догодило.Владајућа политика тврди да то није пораз јер предлог није одбачен већ је само померен рок за доношење одлуке о прихватању кандидатуре.Опозиција и одлагање сматра поразом јер је указивала на погрешно вођену политику.Уместо стварања јединства око вођења спољње политике, Савет ЕУ својом одлуком о одлагању кандидатуре створио је само већи међустраначки раздор.Одлагање кандидатуре не иде у прилог ни позицији ни опозицији а, врло веровато, ни ЕУ.

Неспорно је да пут у ЕУ има пун економски смисао јер је Србија део Европе. Природне су везе са европским земљама, не само привредне већ и културне, научне и многе друге. Нико није само себи довољан већ смо упућени једни на друге.

Избор пута је неспоран. Може бити споран начин утвђивања приоритета у вођењу укупне политике и националних интереса.

У жељи да се скрати време уласка у ЕУ позиција је највећу активност посветила спољњој политици. Постигнуто је равнотежно стање између пута у ЕУ и истовремени развој односа са осталим земљама које имају утицај на међународној политичкој сцени. Односи са ЕУ су били врло интернзивни. Усаклашавање законодавста Србије са европским је било и превише убрзано, тако да се поједини закони у нашој пракси не могу ни применити. Али то није спорно питање. Спорна је динамочка активност у спољњој политици, уз не-решавање проблема који су горући: висока стопа незапослености; ниска стопа привредног развоја; корупција; раслојавање и нестанак села; здравство; школство; пад животног стандарда и др. Успорено је и скоро занемарено све оно што чини унутрашњу политику земље. Држава је затајила у регулисању оквира за рад у свим областима рада и живота. Пут у Европу би био успорен нас ради. Нисмо се економски оспособили да будемо равноправни партнери, као да смо чекали улазак у богату европску кућу, па да онда решавамо све ове проблеме.Стално рачунамо на увоз стране акумулације из које бисмо се развијали. Скупи су ино кредити. Србија није без потенцијала. Постоје ресурси. Треба их користити. Без производње нема бољег живота. Мора се дефинисати макроекономски амбијент. Не може се водити економска политика само кредитно монетарном политиком.Том политиком једно банкарски систем профитира и једино он производи финансијску кризу. Нема развоја привреде без утвђене привредне структре. Потенцијал привреде је огроман али недовољно искоришћен.Села у Србији нестају, а село је битио у одржавању стандарда становништва, као и у дориносу наталитету. Без богатог села нема богате државе. Село је стално давало граду али нико није уложио у инфраструктуру села.Села су без путева, струје, воде, здравства и др. Недостаје програм развоја села.

На пут ка ЕУ пошли смо са проблемом који нисмо сами створили. Иако се ради о старом проблему нисмо успели да га решимо. И поред права на самоопредељење до отцепљења, које је ушло и у повељу УН, Албанци на Косову су прогласили независност. Независност се не може једнострано прогласити. Потребна је и сагласност оних са којима сте живели. Такве сагласности нема. Сепаратизам на Косову су подржале и чланице НАТО пакта. Највећи број земаља ЕУ признале су Косово као самосталну државу. Србија не може да призна државу на Косову јер би се тиме одрекла дела своје територије. Земље које су помагале Албанцима са Косова траже да се проблем решава дијалогом Београда и Приштине уз посредовање ЕУ. Преговори су увек бољи од неспоразума. Али преговори се одвијају између партнера а ми не можемо да прихватимо партнерски однос са непризнатом државом. Сами са собом не можемо преговарати. Ту је једино могућ монолог.Уместо посредника који би неутралан и непристрасан јавља се ЕУ као саучесник стварања нове државе. Шта очекивати од таквих преговора? Исход је јасан. Све што посредник предложи треба прихватити, јер ако тако не поступимо приговориће нам да нисмо компромисни и кооперативни. Будемо ли истрајни у одбрани свог става исто питање ће се јавити као услов прихватања кандидатуре. Преговои или условљавања ће ићи све док не прихватимо све односе са Косовом као државом, а само можемо да задржимо свој став да не признајемо Косово -државу. Најједноставније речено, морамо да, кроз споразум, дамо сагласност на сецесију а нигде то не пише.

ЕУ не признаје повељу УН и не признаје Резолуцију 1244, јер тражи њену промену. Нема никога у Србији ко би могао да да сагласност за државу Косово. Било би то неверство прошлим, садашњим и будућим генерацијама.

Стално је постојала тврдња да улазак у ЕУ није условљен решењем косовског проблема. Отуда смо и пожурили на пут у ЕУ, али смо се и бавили проблемом Косова. Изгледа да нисмо добро схватили прикривене намере водећих европских држава и њихову сталну примену двојних стандарда, или смо све то знали а ипак били упорни.

Одлагање кандидатуре је орочено али је и даље неизвесно. Не треба одустати али ваља смањити упорност.

Ваља се окренути сопственим проблемима у држави и чинити максималне напоре за савладавање сопствених проблема. Ту нема условљавања, уцена, ометања и успех зависи од нас самих. Треба превазићи страначке проблеме и изнад странака ставити интерес грађана који ће на најбољи начин вредновати успех оних који су одговорни за вршење функција које обављају после избора.

                                                                                                         Дамњан Раденковић

 

 

 

КНЕЗ ИВО ОД БАЛКАНА…ЗАУВЕК 28. новембра 2011.

Filed under: 17. Moj поглед — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

О јубилеју педесетогодишњице доделе Нобелове награде за књижевнот балканском писцу Иву Андрићу, све је већ речено:  шта значи за све нас, за њега, за свет… поготову у светлу реченице да се „…награда додељује за “За епску снагу, којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље … “  . Своје земље! Од које смо сви ми, читаоци и не-читаоци његових дела, направили неколико својих земаља, из којих једва ниче и оно што треба да ниче, а камоли да ће икад нићи било какав Нобеловац Не подцењујем делатнике из ових наших „нових“ земаља из било које категорије за Нобелову награду, али, напросто, сорти за ту врсту награђивања – више нема.

Кад у Знаковима поред пута Иво каже: “ Толико је било ствари у животу којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“ – све нам је рекао. Чак само у тој једној тврдњи, ако не, по мишљењу „неких“ (препознаће се и зашто су у знацима навода) у целокупном свом делу, рекао је све о нама  са ових простора. Мада, та реченица може да се односи на било кога, било где на свету.

Дакле, учио нас је Иво, да су наши страхови од другог, различитог, туђег , нејасног, нама непрозирног… због сопственог не-хтења да схватимо да нисмо сами, да нисмо на пустом острву, да једни без других не можемо. Јер појединац из људске врсте није  програмиран  да живи сам, а тако ни један облик његове заједнице не може без друге заједнице.

Али! Ми, са ових простора „нашег“ дела Балкана смо „измислили“ да  може да се живи појединачно и у појединачним заједницама…Измислили смо да смо паметнији, бољи, делотворнији… ако смо у свом сопственом менталном тору, макар измишљали многе његове садржаје и компоненте, само да би били „своји“ (на „своме“…). Шта год да је Андрић написао и описао о баш том „квару“ који се тако бесомучно заковао у све живо са ових простора – узалуд је писао, изгледа.  Није нас само он учио о нашим манама и склоностима ка разграђивању и схватању да оно што се науми а не промисли – мора да окрене на лоше. Учили и „учили“ су нас и други, наши и туђи. Исто узалуд. Чак и око обележавања јубилеја Андрићеве Нобелове, нисмо у стању нити сви заједно обележити нити престати више  малициозно него добронамерно, анализирати ко је Андрић, чији, шта је радио и о коме је писао или није писао.

Замислите организам који раставимо у саставне делове и очекујемо да сваки део ради и даље, потпуно независно. Делује морбидно? Да. И јесте морбидно. Зато што је неприродно. Да ли организам вреди саставити? Да. Да ли ће то бити исти онај организа? Не.  Да ли на месту састава треба видати рану ? Да. Ко је видар? Сам састављени организам са својим унутрашњим снагама самоисцелења? Да ли то треба тако? Треба.  Зашто?

Зато што је било која деструкција нечег целовитог погрешан потез. Јер деструкција је регрес. Сви природни и  сви универзални закони воде ка плусу. У тим законима нема деструкције ради деструкције. Има трансформације из доброг у боље, из једног ка више, из старог у ново, из негативног у позитивно. Из минуса у плус. Тим законом се неутралише све оно што није прогрес.

Андрић је, ма шта и како писао, од реченица за један ред, до хиљада и хиљада страница књига, управо о томе писао. О позитивном из негативног и како анализом негативног позитивно само надође. Као лепо испечени хлеб у пећници што надође, румени се и мирише.

Свима који Андрићевог Нобела славе –  нека душа замириши попут тог хлеба.

                                                                                                               Србоскептик

 

ОТВОРИ(МО) ОЧИ 25. новембра 2011.

Filed under: 17. Moj поглед — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Поводом и уочи данашњег (25.11.) Међународног дана борбе против насиља над женама, јуче је у читаоници Градске библиотеке „Атанасије Стојковић“ одржано предавање на тему како насиље над женама свести на нулти ниво.

Под интригантним  називом теме „Отвори очи, направи искорак, мењај све око себе“, доста бројна публика, са уочљиво малим бројем мушкараца који и јесу, у већини, они који врше насиље над  слабијим полом, могла је да види вишеструки приступ теми насиља уопште а посебно према женама.

Предавање је организовало Оделење друштвених делатности. Поздравни говор директора Библиотеке, подпредседника Општине господина Драгана Кардаша и начелника Оделења друштвених делатности господина Светислава Дамјанчука био је добар увод у тему. Представници организатора у име локалне самоуправе обећали су да ће бити учињено све, а већ је доста тога и предузето, да се насиље над женама, насиље уопште, заустави свим могућим расположивим средствима. Какав је однос лок. управе према женама говори и податак да су у већини институција и предузећа на руководећим местима управо жене.

Једноипосатно предавање започела је Маја Кресојевић, психолог у Центру за социјални рад, детаљном психоанализом насилника.

Николина Регодић, професор књижевности, ОШ “Иво Лола Рибар“, је образлагала тему појавних облика насиља над женама и предрасудама и чињеницама о томе.

Кратак одломак из Андрићеве приповетке „Злостављање“ у извођењу Љиљане Благојевић у видео-приказу, додатно је изнијансирао тему предавања.

Бранислава Сремац, педагог ОШ „Иво Лола Рибар“ образлагала је који је и какав одговор државе и друштвене заједнице вертикалом република – локална управа којим се спречава насилништво, посебно према женама, а Маја Кресојевић је у поновном излагању са детаљним информацијама, говорила о организационом оквиру државе у борби са овим проблемом.

 Владимир Новковић, истакнути активиста румског Црвеног Крста (по вокацији стоматолог) изложио је методологију и резултате свог трогодишњег рада са младима по школама у едукацији о насиљу генерално, посебно у породици, учећи најмлађе шта је насиље и како се неутралише. Основна теза је да је потребна константна едукација јер је циљна група, у ствари, цело друштво, од појединца, преко породице до целокупне заједнице.

Закључак: због проблема насиља над женама, као и насиља уопште, је најнеопходније умрежити све управне и институцоналне нивое и у држави и  на локалном нивоу, као и у групном и појединачном раду са жртвама али и са насилницима, за који треба ангажовати што више адекватне струке. Апсолутна подршка и помоћ, првенствено у локалној заједници, ће резултирати успешном борбом против овог зла.

Како и медији имају велику улогу и утицај у нашем друштву, по мишљењу овог аутора веома је битно укључити и средства јавног информисања у велики задатак борбе против насиља уопште а посебно насиља према женама.

Доношење на свет новог живота (мада су и друга својства жене врхунска) је највећи принцип Природе, Универзума. Неправде дискриминације и насиља према жени које не постоји ни у једној другој врсти на Земљи већ само у људској, је нешто крајње неприродно. Борба против тог зла мора бити беспоштедна као и против сваког зла, уопште.

 Постоје замке у тој борби које се често изнедре из недовољне промишљености потеза. Није за осуду, на пример, отварање Сигурних кућа за жртве породичног насиља, жене, и најтрагичније – децу, али је по среди чудна замена тезе о томе шта се пружа том заштитом, а у каквој позицији остаје насилник, ко год да је.

Вреди поставити питање: зашто се из својих домова у Сигурне куће смештају жртве? Тајно, не и трајно; наше друштво у целини, има врло ограничене мере, што због недостатка простора, што због свега осталог, поготову у оваквој економској кризи. Донације нису довољне.

При свему томе насилник остаје у свом дому. Упркос полицијским, судским и свим другим мерама, он остаје код куће а жртве одлазе, из ње истргнуте, изложене новом стресу, деца поготову. Зашто није обратно? Дакле, нека жртве остану у свом дому кад год и где год је то могуће, без обзира на болне успомене. Нека се насилник измешта у другу врсту сигурне куће која се зове затвор, или бар нешто слично, нека донације и све пратеће едукативне и санкционе политике, иду у правцу изолације насилника, а не жртава.

Јесте чињеница да је у Србији премало затвора. Јесте чињеница (над којом Србија треба јако да се забрине) да још пуно њених грађана треба сместити у затворе по разним основама. Јесте чињеница да би два министарства силе – полицијско и војно која, успут, могу да баратају и са највише опредељених средстава из државног буџета, могла да поразговарају о размени добара, па да касарне не иду на тендере за сумњиве сврхе, него да се, и то оне изоловане од урбаних средина, делимично обезбеде затворски капацитети. Кад могу азиланти (што је друга велика жалост у рејтингу Србије око трансферисања страних држављана!), могу и наши грађани који крше законе да „користе“ исти простор. Понављам, искључиво ван насељених средина, да би инкриминисани били изоловани; има тога простора доста по Србији.

Ко год да се не слаже са оваквим погледом на тему Међународног дана борбе против насиља над женама, може да се ангажује са другим иницијативама. Не би било у реду да једном медији освану са насловима око проневера донаторског новца и код Сигурних кућа, а где год су донације све је могуће. Осим тога ово је далеко тежи пут да се помогне женама жртвама насиља ако се то очигледно може решити на логичнији начин.

Но, само насиље, па и насиље над женама, је само последица постојећих турбуленција у друштву које трају ли трају деценијама. Треба се бавити узроком.

Како?

ОТВОРИ(МО) ОЧИ. Врло, врло, широм и широко их отворимо.

А ова ружа са слике, кад већ није уживо, за поклон је свим женама жртвама било којег насиља. Такав поклон све жене заслужују сваки дан.

                                                                                                         Мира Швоња  

 

БИЛБОРДИ: ЗАБЛУДА, ПРЕВАРА И ШАРЕНА ЛАЖА 14. новембра 2011.

Filed under: 17. Moj поглед — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Готово сви градови, па и наша Рума, имају приличан број билборда са којих се упућују разне пропагандне и маркетиншке поруке. И све то тако бива док не почну предизборне активности, још док народ, намрштен и унесрећен, бесциљно иде улицама са празним кесама, завирујући у излоге продавница. Понуда поприлична, али празни џепови изазивају само уздахе, по коју псовку и стид пред сопственом децом. Како им објаснити зашто нема патика, тренерке, дукса… а има толико дроге, мотора, џипова и чега још сличног.

А онда свиће ново јутро. На билбордима велике фотографије страначких лидера са порукама за бољи живот. Неко погледа поруку и благи осмех са билборда, неко гунђа, неки, опет, и не дижу главу, желе себе да поштеде бар тог стреса. А на билбордима готово исти ликови, само су неки променили марке одела и страначки дрес.

Један (два) од таквих билборда привлачи појединачну пажњу појединих грађана. Управо се ради о лику који није променио професију, није променио ни ћуд ни „благи“поглед, али је променио дрес и сада нуди „Покрет за Руму“. И ништа не би било чудно, да тај лик већ деценију није на билбордима, да није човек из сенке, са двојном моралом и нечасним и нечистим потезима. Никад први у општини али међу првима у замешатељству, од трговине са запошљавањем до двојних стандарда код одузимања одборничких мандата.

И тако, нижи растом, демонстрира своју политичку моћ повишеном дозом осионости. Не поштује ни своје речи, ни дати потпис. Активира бланко оставку одборника који је имао свој став (а није „смео“ да га има) и тај одборник остаје без одборничког мандата. Тај исти „морални лик“са билборда – напушта своју одборничку групу и своју странку, али му онај други морал, онај други његов стварни морал, не дозвољава да активира своју бланко оставку. Морално, нема шта!

Нема шта, лик са билборда, иначе магистар фармације, очито добро зна да измеша лекове који чак ни код њега не изазивају алергијске промене. Али зато алергију могу да добију они грађани који поверују лику са двојним моралом да ће „препородити“ Руму.

 Иако је по вокацији фармацеут, добро се сналази у веледрогеријском маркетингу и јавним набавкама. Изузетно води рачуна о здрављу грађана, јер често са веледрогеријама или произвођачима лекова путује по Шпанији, Француској, Индији…и то само ове године, дакле, користи све благодати које му пружа неорганизовано друштво, где доминира двојни морал, уцене, слаткоречивост, лична корист, без и једне праве општедруштвене, за грађане корисне, иницијативе.

Зато грађани треба добро да анализирају и ликове са билборда, осмех, поглед, испружен прст, немушту поруку човека без дела и акције, човека са двојним или вишеслојним моралом.

Или, можда је најбоље, не гледајте билборде, оцените сами ко је шта урадио и ко шта може да уради, јер, ускоро, на изборима одлучујете о својој судбини.

До сада се много веровало и зато нам овако и јесте.

                                                                                                            Стево Јурић

 

KOГА ТО ПРИЗИВА СУЛЕЈМАН УГЉАНИН? 8. новембра 2011.

Filed under: 17. Moj поглед — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Средства jaвног информисања објавише, као ударну вест, да је полиција у Новом Пазару, по пријави једне грађанке, привела групу младића међу којима је био и син актуелног министра Сулејмана Угљанина. Ништа необично јер то је наша свакодневица.

Али, појављује се љути  т а т а.

Истина, не знајући шта је та група младића учинила и, да ли је, можда, полиција прекорачила овлашћења, што ће утврдити надлежни органи, симптоматична је реакција т а т е. Без утврђивања чињеничног стања, т а т а сазива конференцију за штампу, захтева одлучну реакцију Владе чији је т а т а члан, разрешење свих челника Полицијске управе у Новом Пазару и њихово удаљење из Новог Пазара. Ако се то не уради по захтеву т а т е,  т а т а ће обавестити међународну заједницу и тражити да снаге међународне заједнице обезбеђују грађане Новог Пазара

Кога то призива т а т а?

Ако се у Влади „бори“ за јачање институција система, онда је пут да се преко институција система, дакле, МУП-а, тужилаштва и Суда утврди чињенично стање и утврди одговорност оних који су, евентуално, изазвали инцидент или прекорачили овлашћења.

Шта значи призивање снага међународне заједнице? То значи да  т а т а  Сулејман Угљанин није променио своју ћуд, већ је само променио крзно/длаку и да су његови политички ставови окО Новог Пазара, Санџака и Бошњака – исти и увек исти, као и пре пет и петнаест година. Српска јавност врло добро зна какви су политички ставови Сулејмана Угљанина око статуса Бошњака, Санџака и „зелене трансверзале“. Угљанин, вероватно, највише прижељкује турске безбедносне снаге у Санџаку, како би још више „уситнио“ Србију, изазвао још један међунацонални пожар, а ватру полио бензином.

Угљанин је специјализацију, не из стоматологије (јер је стоматолог), већ из „политике“ завршио у Турској. Зато основано и предпостављам које он то безбедносне снаге прижељкује и одакле такав нетрпељиви однос према српској полицији.

Још је теже питање да ли због једног посланика који треба владајућој већини као тас на ваги, Угљанин треба да буде министар, па, макар, и без портфеља? Сада би Председник Републике, који је и формирао владајућу већину спајајући неспојиво, као и председник Владе, требало да искажу своју одлучност.

Како?

Да захтевају да се за 24 сата утврди чињенично стање  око евентуалног инцидента групе младића у Новом Пазару и да се за одговорне, по кратком поступку, утврди одговорност. То је један правац.

Други правац, одлучнији, је да се Сулејман Угљанин, због призивања авети из прошлости, смени са места министра и члана Владе, уз све политичке квалификације које заслужује.

Јавност очекује и реаговање врха Полиције и реакцију Председника Републике и реакцију председника Владе. Јер,  т а т а  је  т а т а  а министар је Министар. Т а т а  не призива међународне безбедносне снаге, већ то чини  Министар

                                                                                                                       Стево Јурић

 

ЈУГОСЛОВЕНКА 20. октобра 2011.

Filed under: 17. Moj поглед — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

И би Попис становништва у Србији 2011. Преживесмо га, ваљда. О резултатима  ћемо, кажу, бити обавештени у другој половини наредног месеца. И, као, онда ћемо знати одговоре на питања из тв спота који се вртео на свим тв екранима током пописне кампање. Оно, јел’, ко смо, колико нас има, какви смо…итд.

Но, већ неки прелиминарни резултати показују да нас је, например, мање него што би требало да нас има према пројектованом односу наталитет-морталитет. Само још да знамо кад и ко је „пројектовао“ а довео до поражавајућег резултата о броју старачких домаћинстава, неколико стотина напуштених села, небројено хектара запарложене, фантастично добре, незатроване земље…

Али, о другој теми бих.

Постоји, у међународним политичким круговима, прилично реална теза да су грађани ове земље, због неподопштина од почетка деведесетих година прошлог века, заувек означени као лоши момци у актуелним, етаблираним системима који данас управљају човечанством. Ма шта ми овде урадили на начин како то свет ради – није добро. Ми смо, и то сви, овде у држави Србији, лоши момци и – тачка! Отуд толики број разних тешких клипова у разне наше точкове.

Ал’да ће се, оком невидљиви, клипови провући и кроз Попис –  неки од нас нису ни сањали. А неки од нас смо ми Југословени, диљем свих новонасталих патуљастих држава из бивше нам велике Југославије. Оне последње, пред деведесете прошлог века.

На просто питање када и где си рођен, ниси имао прилику да одговориш да си се родио тад и тад, ту и ту у ФНРЈ ИЛИ СФРЈ. Зашто? Зато што је „велеум“ који се придржавао боктепита којег измишљеног стандарда, смислио да си се родио у ономе што је тада било оно где се налазиш сада. Јел’има иког коме је ово јасно? Обашка што ми је инструктор за пописивање рекао да је одговор који је намењен за где –  ок, ако изјавиш за где те фамозне ФНРЈ или СФРЈ земље твог рођења. Но, пописивач рече контра (дакле, инструктор није имао појма), рече оно за које мислим да ником није јасно.

Дакле, испада да нисам рођена у Југославији, било којој, већ сам рођена у Србији, овој. Не, мени ни даље није јасно. Дакле, преостало ми је да у рубрици националност будем Југословенка, да говорим српско-хрватски језик (који и говорим); оно треће је моја интималија и никога се не тиче.

Како да схватим да тамо где сам рођена, нисам, уствари, рођена. Забога, ово сада је било онда нешто друго! Ко ме тера да (се) лажем?

Занимљиво ће бити колико ће у свим патуљастим државицама насталим из бивше Југе бити у пописницама Југословена., оних који су поступили исто као ја, ако се нешто такво, збирно, икад објави. Кладим се да нас има бар којих милиона више него што ће нам обзнанити. А пошто волим све што је пристојан ретро, не помодарски, не дневнополитички, онда сам мирна јер нисам сама. И мило ми је, јер знам да нисам сама.

Ето и одговора на непостављено питање зашто ја мислим да смо лоши момци. Мислим да смо л.м. зато што смо се толико здушно одрицали свега што смо били пре деведесетих прошлог века, све здушније и до данас се одричемо. И – данас, фактички, не знамо баш сасвим ко смо. Е, ту је Квака 22.

Па, Нови Светски Поредак (НСП) је управо то и хтео! Да не знамо ко смо, да само он зна.  Свуда, по целом свету, да ти се индентитет погуби у стандардима који немају везе са здравим разумом, све зарад „ми смо срећни јер ми смо једна те иста маса, ми смо  ј е д н о“.

ОК, бити једно, бити заједно у неком племенитом циљу космичких размера је баш ок. Ал’ бити једно у ништа, у безобличној маси којом се управља и манипулише разним контролама ума, здравља, навика… и свега нечега, је сасвим други смисао!

Знам да треба баталити све овакве мисли и знам да су сви ови редови текста могли, за промену, да опишу сваки детаљ песмице доброг рокенрол набоја коју је намислио Пеђа’д Бој, још у оној Југи. Ма, вртела се онолико и врти се и данас, ал’ мање. Јесмо ли скапирали зашто? …Невидљиви клипићи…

Али, ето, бар ту сам мирна: ако све ово писаније некоме тамо нема никакве везе са реалном чињеницом да  Југословена и Југословенки има па има, опет нисам сама- Југословенка ја – Југословенка Пеђина.

Ура, има нас две!

 

Мира Швоња