РУМА via СРБИЈА

За мислеће људе

ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ СКУПШТИНЕ ОПШТИНЕ И ПРЕДСЕДНИКУ ОПШТИНЕ РУМА 29. октобра 2013.

Filed under: 02. Рума + 16 — РУМА via СРБИЈА @ 6:22

Обавештавамо јавност наше општине али и ширу јавност да смо дана  17.10.2013. године ово писмо предали надлежној општинској служби. Запримљено и достављено писмо и Удруженје грађана за препород општине Рума  –  још није добило одговор. Чекамо даље.

Удружење грађана за  препород општине Рума,  Рума, Железничка 16,   тел. 022 444 838 ;  061 160 7 999                                                                          

e-mail: udruzenje.ruma@gmail.com 

Наш бр: 6/10/13

Рума, 17.10.2013.год.

ОПШТИНА РУМА

Преседник  Скупштине Општине, г-дин Ненад Боровић

Председник Општине, г-дин Горан Вуковић

Предмет: Рума – стицање статуса града

Поштовани господине Председниче,

 

Управни одбор Удружења грађана за препород општине Рума, у свом проширеном саставу, на седници одржаној дана 16.10.2013.год. разматрао је потребе за неопходним активностима које у наредном периоду треба учинити у оквиру органа локалне самоуправе ради додељивања статуса града нашој Општини.

У склопу предстојећих активности Министарства за регионални развој и локалну самоуправу у оквиру којих се планирају измене и допуне важећег Закона о територијалној организацији Републике Србије, планираним изменама, корекцијама и допунама Закона ће се утврдити нови критеријуми за статусно аванзовање више општина чиме ће те општине добити статус града.

УО Удружења је на поменутој седници донео закључак да поново покрене све неопходне активности и механизме како би се и наша Општина нашла међу онима које би стекле статус града.

Подсећамо Вас да смо овакву иницијативу покренули још 2007.године организовањем потписивања Петиције грађана којом приликом смо сакупили близу 4500 потписа.  Такође вас подсећамо да смо Вам послали допис бр. 1307/2011, дана 01.01.2011 у коме вас обавештавамо о нашој кореспонденцији са надлежним републичким и покрајинским органима из које се види да сва стручна мишљења упућују на иницијативу Скупштине Општине која би добила образложени одговор од надлежног Министарства.

Сматрамо да су најављене Корекције закона о територијалној организацији  довољан изазов за локалну самоуправу. Зато Вам предлажемо да:

поднесете захтев код Министарства за регионални развој и локалну управу да се наша општина Рума нађе на листи општина које имају могућност за стицање статуса града јер јер је то право  могуће остварити.

Из свих ових наведених разлога а у светлу чињенице да УГ располаже релевантном документацијом позивамо вас на разговор о овој теми када, где и у којем саставу Ви предложите.

Молимо што хитнији одговор на овај наш позив поводом ове иницијативе за бољитак наше Општине.

С поштовањем,

                                 Заступник Удружења грађана за препород општине Рума

                                                                                    Михаљ Балог

 

СВЕТЛО У ТУНЕЛУ? 10. октобра 2013.

Filed under: 16. Други пишу — РУМА via СРБИЈА @ 6:22
Tags: , , , , , , ,

О свему овоме што се у дешава у Лепој Земљи Србији Која Нема Државу – нисмо вољни да коментаришемо ништа. Преносимо текстове оних који мисле као ми и имају објективну снагу  и подршку, наравно и нашу, да нешто промене.

                                                                    ***

Став

Бранко Драгаш

 

ОКУПАЦИЈА

 

ОКУПАЦИЈА – Након окупације изнутра, режим нас уводи у отворену спољну окупацију. Постављање страних саветника у влади, понашање амбасадора западних земаља, нарочито америчког чиновника, уцењивање Ангеле Меркел да се одрекнемо Космета, да се одрекнемо специјалног споразума са Русијом и да режим у Београду одбаци Републику Српску, како би је крсташи коначно уништили,само је доказ потпуног нашег националног пораза.Никада овако срамно нисмо били понижени као што нас данас понижава режим, који спинује јавност како Аца Први има апсолутну популарност грађана. На коју излазност? Земунски избори су показали да на излазност од 35% партијски зомбији, који очекују да им неко удели мрвице са страначке гозбе у подели власти, гласају за свог вољеног вођу. Већина грађана данас, проценат се креће преко 70%, тражи нову политичку идеју и нове људе који ће реализовати ту идеју. Француски револуционар Бабеф убијен је 1797, јер је први рекао да се све свело на то да се отерају једни са власти да би дошли други на власт.

Ми то зовемо сјаши Курта да узјаши Мурта. Социолози – челични закон олигархије. Тако се тоталитарни систем не мења. Француска буржоаска револуција је изрежирана,јер није дошло до промене тоталитарног система власти.Мењају се само политички сатрапи који пљачкају и лажу свој народ. Божу Дерикожу, који ништа није знао о финансијама Србије и који се обогатио лажући наш наивни народ, заменио је данас Малиша Палиша, који исто ништа не зна о нашим финансијама и који је доведен да уништи финансије Србије да би, за тај свој злочин, добио финансијску награду и могућност за напредовање у каријери.Велики експерт за продају магле је смислио како да изађемо из пропасти – да повећа порезе и да држава узме нове кредите. Извините, зар то исто није радила и влада коју су ови нови срушили? Зар се метиљави Цветковић није задужио државу за годину дана 4 милијарде евра?

Данас су се ови за годину и неколико месеци задужили скоро 6 милијарди евра. Каква је разлика између њих? Задуженост се само увећава и ми тонемо све дубље у пропаст. Сваки клошар на улици би знао да води тако државу – повећава порезе и узима кредите по свету. Такво стање није одрживо. Питање је само колико још народ има живаца да све то трпи. Вечити песимисти и они који немају добро мишљење о нашем народу, шире дефетизам да нам нема помоћи и да ће то стање вечно трајати, јер је народ стока и може да трпи. Ја сам оптимиста и верујем у избављење које треба да дође из утробе народа. Окупација се може завршити само онда када већина грађана Србије буде доживела Србију као своју кућу и када буду устали да одбране свој једини дом.Роб се може ослободити ропства само ако се побуни. Мирна грађанска побуна против клошара.

СРПСКО БАНКАРСТВО – Обећао сам да ћу објаснити моју визију стварања новог банкарства у Србији. У прошлом броју смо видели финансијску анализу српских банака, која показује да су банке банкротирале, али да то не сме отворено да се каже. Држава треба да има четри велике банке у свом већинском власништву како би могла да води економску политику са двоцифреним стопама раста. У државним банкама ће своје депозите обавезно морати да држе све државне институције, јавна предузећа и мешовита предузећа где је држава већински власник. Зар то није логично да сва та државна предузећа и институције новац држе у државним банкама? Приватне компаније држе своје депозите где они хоће. Могу у приватним банкама, а могу, ако имају интереса, да држе и у државним банкама. Водио сам две приватне банке и никада нисам имао ниједан депозит државе у тим банкама. За то време тајкун Мишковић је био привилегован и већину великих депозита  државе је било код њега. У таквим неравноправним условима на тржишту он је био привилегован и стицао је имовину коју данас мора држава да му конфискује. У државном српском банкарству неће се новац у привреду пласирати са каматом.

Желим да напоменем, да ово о чему сада пишем није некредитни новац који је везан за Народну Банку, него је ово државни новац који се пласира у привреду да би се оплодио. Како ће се оплодити ако нема камате? Српске државне банке пласираће државни новац у профитабилне пројекте у привреди, без обзира на тип власништва, без камате, али уз поделу добити по реализацији посла.

На овај начин пословања добија се низ предности: банке немају могућности да се башпекулацијама, постају заинтересоване за производњу, уместо паразитских банака добијамо активне банке на финансијском тржишту које праве новостворену вредност, брзина новца у оптицају се вишеструко повећава, добија се динамичан развој привреде, клијенти банке се истовремено богате са банком и богати клијенти и богата банка доносе богатство држави.Приватне банке неће имати обавезу да тако пласирају свој капитал. Оне то могу да раде на стари начин узимајући камату. То је њихова пословна политика. Право банкарство је када банка дели судбину свога клијента. Данашње примитивно банкарство се заснива на томе да банке пљачкају државе, компаније и грађане на сваком месту. Узимање новца да би се чувао отворени рачун у банци је легализована пљачка.Српско банкарство ће бити у функцији развоја друштвене заједнице.Хоће ли банке плаћати камату на штедњу грађана и на депозите компанија? Наравно. Колико ће износити камата на те депозите? То је ствар самих банака.

А како ће српско банкарство опстати ако банке плаћају камату на депозите а не могу да наплате камате на пласмане? Српске банке треба да воде такву пословну политику да остварују довољно велики профит у пословању са привредом да могу да плате све камате на депозите, све друге трошкове банке и да имају довољно новца за резерве банке.

Кредити грађанима неће имати девизну клаузулу и носиће камате које су за 1% веће од просечне каматне стопе на депозите. И још нешто. Циљ треба да буде да са садашњих скоро 80% банкарства у рукама странаца, тај проценат пређе у власништво државе и домаће привреде, док би стране банке имале 20% учешћа на тржишту. Поред тога, стране банке морају да унесу капитала у Србију тачно онолико колико имају узетих депозита, да се не би десило да банке унесу 15 милиона евра и узму у Србији депозите од једне милијарде евра, врате матичној банци у иностранству позајмљени капитал и раде само са капиталом на домаћем тржишту.Српско банкарство че бити динамично, отворено и доносиће зараду свима у ланцу, ако се ради одговорно, савесно, ефикасно и професионално на финансијском тржишту. Ко не буде тако радио нека пропадне. НБС неће интервенисати. Оне који пропадну узеће други који су успешни на тржишту.

КОСМЕТ– Издаја режима добија бестидне облике. Није им било довољно што су погазили Устав и што су потписали бриселски споразум о територијалној независности Косова, што никако нису смели да учине, него су наставили да раде против интереса свога народа на најподлији начин. Сменом локалних лидера са Космета и притиском да Срби морају да изађу на косовске изборе, уз обележја косовске независне државности, режим у Београду је стао на страну Хашима Тачија и ради за његову независну државу. Забранили су Србима да се на изборним листама налази назив Србија као да смо кужни и заражени неком опаком болешчином. Окупаторски режим у Београду је у тучи између Давида и Голијата стао на страну Голијата, везали су ноге Давиду и стегли му руке чврстим конопцем. Косметски Срби су тај наш библијски Давид коме је режим у Београду завезао руке и ноге, сакрио праћку, пустивши га да се бори са албанским Голијатом, кога потпуно подржава Империа у растројству. Режим ће морати да плати ову своју издају Срба..Због тога што су погазили светосавски, косовски и људски завет Бог ће их казнити.

СИРИЈА – Пре десетак дана за мој сајт и ФБ сам написао моје виђење насталих проблема у Сирији. Тада сам рекао да се мора Империја у растројству и НАТО зликовачка алијанса зауставити тешким нокаутом, јер они само те аргументе силе разумеју. Језик силе! Ништа друго! Написао сам тада да је потпуно јасно да се после Сирије спрема удар на Иран и да после Ирана долази на ред Русија и Кина. То је природан ток ствари. Написао сам да се Русија данас брани у Сирији и то је Путин  схватио. Погрешно је било пуштање низ воду Либије, јер одбраном Либије зауставили би се сва садашња америчка лудовања у арапском свету. Било како било, Путин је показао зубе НАТО фашистима. Први пут!

Прво је пре месец дана направио ванредну узбуну у војсци и подигао све што се могло подићи, чак 168.000 војника, на опште запрепашћење Великог Брата. После тога на самиту у Сан Петербургу је мушки уз зид стиснуо мекушца Обаму, тако јако га је држао да се Обама препао да неће моћи да убеди Конгрес да подржи зликовачку интервенцију и на крају, руским оружјем и логистиком Сиријци су срушили неколико крстарећих ракета и неколико авиона, па су прорачунати Енглези, видевши у ком правцу иде сукоб,изненада, у току једнога јутра, донели одлуку да се не иде у такав сукоб са Русима, упркос томе што је премијер Камерон неколико сати пре одлуке парламента брабоњао о томе да мора да се интервенише.

Немачка је брзо одустала од те зајебанције, док је забринута Мишел Обама, на основу женске интуиције, донела одлуку да ствари узме у своје руке и да заврне уши своме напаљеном мужу, да га уозбиљи и отрезни, да му дрмне неколико врућих шамара и да га примора да одустане од војне интервенције, јер то није добро за амерички народ. Путин је био врло директан. Рекао је да се променила глобална слика света и да више Бела кућа не може да глуми светског жандарма, јер то није у духу слободарских тековина америчке нације.Наше политичке вашке се не изјашњавају. Новак Ђоковић им је очитао лекцију из дипломатије.АС!!

ИМЕПРИЈА – Апелациони суд САД је потврдио да аргентински дугови морају да се враћају у целости. Какве везе има амерички суд са Аргентином? Никакве. Па, зашто је донета таква одлука суда? Донета је да би се заштитили шпекуланти са Вол Стрита. Наиме, шпекуланти са Вол Стрита су купили аргентинске дугове са 30% њихове номиналне вредности. Затим су поткупили америчке судове да донесу срамну пресуду да се номинални дугови Аргентине морају да исплаћују у целости.

То је преседан у међународним односима.То је насиље у судској пракси. То је монополизација слободног тржишта. Тако се обесмишљава тржишна економија.Нема напретка цивилизације док Пентагон не доживи војни пораз и Вол Стрит банкрот.

ДРИБЛЕР – Економски убица Динкић наставља да се преобраћа и камуфлира. Изашао је по ко зна који пут из власти, али је власт.Прави нове партије,покрете и иницијативе. Све ће да уради, само да буде власт. Дриблује тај политички бул теријер политички живот у Србији већ тринаест година, пена му је ударила на уста од балављења и баљезгања свакаквих глупости, режи и лаје на свакога ко се усуди да га критикује. Једини начин да се ослободимо његове разарајуће политике је да му се стави брњица и да се приведе закону, како би одговарао за све што је урадио привреди Србије и нашим наивним и поводљивим грађанима.

КЛАУС – Умни и препаметни Вацлав Клаус, кога сам упознао у Прагу на почетку транзиције у Чешкој, устао је против фашизма Брисела и његове бирократије.Тражи да европски народи устану у одбрану демократије и слободе у Европи.То је једино могуће ако се Европа уреди као заједница независних држава. Подржавам ову политичку идеју. Зауставимо наше срљање у пропалу ЕУ. Исланд је одбио ЕУ. Европа треба да се ослободи ЕУ. Устаните Европљани за одбрану наше Европе од пропале ЕУ.

 

Извор: tabloid.rs

Таблоид – лист против мафије, бр. 294

 

 

 

Бар пет динара више… 2. октобра 2013.

Ретко када један интервју може да да тачнију дијагнозу у којем је стању наше друштво данас, у Србијици, почетком 21.века. Овај сјајни интервју преносимо читаоцима нашег блога, уз јасну назнаку извора.

*********

*Исповест човека кроз чије кафане су дефиловале највеће звезде политике, уметности и отпадништва

*Чим би Јосип Броз Тито огласио фајронт у Карађорђеву, његови гости су одлазили да дочекају фајронт у Челарево, код Ђорђа Станисављева, за кога је мало ко чуо јер је то име и презиме потпуно устукнуло пред најславнијим надимком у војвођанском угоститељству

 Кад данас погледате своју угоститељску каријеру, да ли је боље испало него да сте били лекар? Све оно што сте видели, доживели, људе које сте упознали, како вам се све то догодило?

Сви неки моји, условно речено успеси, настали су после пропалих подухвата. Први подухват ми је стварно био да студирам медицину, не зато што сам ја то хтео, већ зато што је мој отац желео да му син буде доктор. И кућу је био купио преко пута болнице, да му син не иде далеко на посао. То му је била родитељска жеља и ја сам имао намеру да је испуним. Чак нисам био ни јако лош студент, али сам се зателембачио у једну колегиницу, која ме је касније наравно оставила, и због ње сам на другој години напустио студије. Онда сам се нашао на раскршћу пропалог студента и празног новчаника, а то ни 58. није било баш једноставно.

Јесте већ тада били Бата Пежо и направили план да будете кафеџија, како волите да кажете?

Тада сам био само Бата. А нисам ни сањао да ћу бити кафеџија. И као што се у животу много тог случајно деси, тако се и мени одабир професије за цео живот десио случајно. Мој пријатељ је био зидар у Челареву и добио је посао да руши стари пивницин димњак. Каже ми једном, онако доконом: Ајде Бато да ми правиш друштво да одемо до Челарева и да видиш дворац Дундјерских. То је био њихов летњиковац у предивном парку, у који су они долазили само преко лета. Најчешће је у дворац долазила Ленка, онако лепа и млада, а код ње је долазио и њихов кућни пријатељ Лаза Костић, који је баш Ленки посветио своју чувену песму Санта Марија дела салуте. После разгледања димњака пиваре, отишли смо да видимо тај парк и дворац, који су ту, у непосредној близини. Гледао сам чаробан парк, дворац са аутентичним стилским намештајем и гласно рекао: Како се ни једна будала не сети, да направи предиван ресторанчић у овом парку од 12 хектара?, а он каже: Зашто ти не би био та будала?

Вратили смо се одмах назад, код директора пиваре, јер су они располагали тим дворцем, и истог дана направили уговор о закупу и коришћењу парка и дела дворца. Без тендера, аукиције, породичног референдума, бизнис плана и свега тога што је данас сасвим нормално. Од тада сам кафеџија, до дана данашњег. На почетку, кафана се звала само Код Бате; тачније, звала се Дворац код Бате, јер сам се мало китио туђим перјем. За дивно чудо, одмах се сјатило друштво. Београд, Нови Сад, Бачка Паланка, Осијек, Митровица, ма са свих страна!

Тада није било рекламе, а ја сам у то време био анониман, али сам имао среће и добре другаре, који су већ стекли име и позицију у друштву, тако да је отварање кафане био прави догађај.

Чак и не памтим за све ове године, да је неко имао такво отварање. Реч је о томе, да су на отварању сви моји другари, али и породица, радили као кувари и конобари. Сви, од моје маме, до професора факултета, доктора, инжињера. И баш је ових дана годишњица, јер смо отворили за први мај. Келнери су биле и њихове жене и девојке. Били су, сећам се, доктор Зец, доктор Стоја, данашњи академик Зеленовић; сви су конобарисали код мене на том отварању. Ту има једна сјајна анегдота.

Штампале су се и позивнице, што је за то време, исто била новотарија. И окупио се крем. Мира Бањац, Ружа Сокић, незаобилазни цигани. Ја сам звао и угледне људе из Челарева,а ту је био и један сеоски доктор. И сад, тог доктора, кафом служи његов новосадски колега, доктор Зец, а нису се познавали. И донесе му Зец кафу, али све успут испролива. Није човек вичан конобарисању. Више на тацни него у шољи. Гледа то тај доктор из Челарева и строго га пита, мислећи да је овај конобар, шта је то? Зец стави прст у шољицу са кафом, лизне га и каже: Па црна кафа! Доктор се саблазни и поче да протестује, те, на шта ово личи, те, какав си ти то келнер, на шта му Зец каже: Нисам ја никакав келнер, ми смо докторе колеге, и зато молим вас немојте флатуирати, што би се српским језиком рекло, прдити. И наста смех.

Тада сам знао да ће та кафана бити нешто посебно. И оно што је најважније, мој маркетинг били су моји пријатељи.

Све је то било након вашег повратка из Лондона?

Да, ја сам једно годину дана провео у Лондону код сестре, која је тамо била на постдипломским студијама. Тамо сам почео да се дружим са Црњанским, купио свој први Пежо, увезао га, платио царину и одлучио да променим идентитет. Кафани сам дао име Код Бате Пежоа. Не зато што сам нешто хтео да се дувам, већ зато, што код нас у Војводини, у свакој фамилији има неко, кога зову Бата. А мислио сам, да кафана мора некако да се разликује и тако је остало до данас.

И онда су почели да долазе познати гости?

Долазили су и познати и непознати. Свако је гост. А међу првим великим именима који су били код мене, био је Лајош Зилахи. Сећам се да га је довео Драшко Ређеп. Зилахи је тада имао 88 година и био је први великан у нашој кафани.

Људи нису долазили само због кафане, већ и због тог парка, који је нестварно леп. Ту би вредело испричати причу, коју нисам никада причао. Једнога дана нам долази Мија Павловић, наш велики песник, са друштвом, једно њих пет шест.

Поздрависмо се и ја сам започнем разговор са Мијом. Он је увек био обучен савршено, као бољи француски чиновник и вечито је гледао преко наочара. И кажем му, да сам прочитао његову антологију српске поезије, баш пре пар дана, и да баш не бих могао да га похвалим. Њега изненади, да тамо неки сеоски кафеџија чита антологију српске поезије, а још више, да има примедбе, те онако преко наочара упита: А које су највеће замерке?.

Ја сам књигу стварно читао, али сам за те примедбе мало блефирао, и сада шта ћу, где ћу, кажем му: Мислим да је мало одвише коректна, као што се и ви превише коректно облачите. На то он из џепа извади нотес, и уписујући моју примедбу рече друштву: Ово је једна од најозбиљнијих критика, које сам до сада добио.

Јел’ било више сталних гостију, или оних што тек ту и тамо наврате?

Ту су увек долазили разни људи. То је, ја мислим, била прва кафана након рата, која је имала своје сталне госте.

Једноставно, гости су се профилисали и то је био један слој људи који су профилисали кафану. Није кафана профи лисала људе, него обрнуто. Друга лепа прича је долазак Иве Андрића са Младеном Лесковцем и Бошком Петровићем. Када су ушла та три наша великана, поздравим их са: Добар дан три јерарха. Када су сели за сто, келнеру сам рекао: То је сад мој реон. После приласка столу и упознавањем са Андрићем, јер сам Младена и Бошка већ добро познавао, рекох: Тај први део смо обавили, сад долази онај тежи део, шта би вас два џентлмена попили?. Андрића намерно изоставим. Свима непријатно. Па Бато, побогу, имамо овако уваженог госта, ваљда ћете прво њега питати!, каже Младен. Знам да би то био ред, али за њега, уз сво дужно поштовање, у овој кафани нема пића, кажем ја. Сад још непријатније и Бошку и Младену, не знају шта их је снашло. Први се снашао Андрић речима: А зашто млади господин Бата Пежо каже, да за мене у овој кафани нема пића? А ја одговарам: Нема господине Андрићу, због ваше приче „Зеко“. Ја сам у школи, о тој вашој причи, морао да реферишем и у реферату написао да је прича очајна, да ништа не вреди и због такве оцене приче, добио слабу оцену. И ово сад је моја освета. И нема пића, док се господин Андрић не извини. Нобеловац се наравно насмејао и рекао: Млади господин Бата Пежо је у праву и молићу га да ми опрости. Више никада такву причу нећу написати. Наравно да сам донео четири пића и да смо се, уз на речима шкртог Андрића, дружили цео један дан.

 Има пуно прича из тих времена?

Како да не. Моја кафана у Челареву се налазила на путу Нови Сад – Карађорђево, где је често дане проводио друг Тито, који је волео све што му је пало под руку. Све му је било љепо. И волео је да му долазе глумци, рецитатори, да му декламују, а они су, будући да сам се ја налазио на том путу, редовно свраћали код мене.

Свраћали су и кад су ишли тамо и кад су се враћали. После фајрнота код друга Тита, свраћали су код мене на фајронт. Тако је једног дана ишао Зоран Радмиловић да декламује Титу. Била је чини ми се и Мира Бањац и још неко, али већ не могу да се сетим ко. При одласку у Карађорђево, свратили су код мене и ту смо попили по коју.

Ја кажем Зорану, који је био веома курчевит после пића, да води рачуна шта тамо ради, јер никада пре није ишао. Води бригу, Тито има три пудлице које обожава и које су му сигурно драже од тебе, а знаш Зоране, пудлице ко пудлице, воле да запишавају ове што декламују. Па ако ти једна од њих приђе, немој да је цакнеш, јер ће те то коштати каријере. Ти само обављај свој посао и немој да се обазиреш на то. Зафркавам га ја тако, а он се окрете ка Мири и рече: Види ову кафеџијску будалу. Не знаш ти мене Бато. Ја би је цакнуо, па да је пред богом. Добро, рекох. Зоки, само ти њу цакни, па ћеш видети. Он је отишао тамо, а ја нисам знао шта се догађало. Кад око поноћи, улази Зоки у кафану и мени с врата све по списку. Свињо кафеџијска, ти си мене урекао, ја слушам глупе кафеџије! Шта је било Зоки?, а он као из топа: Док сам му ја декламовао, он је разговарао са неким, па ме није ни слушао и ту ми се већ стомак подигао. У пола рецитације ми прилази пудлица, и ја не мислим више ни шта декламујем, ни где сам, и само размишљам како ћу је цакнути, а стари као стара курва, погледа ме својим плавим, металним очима, и ја сам тако уредно наставио да декламујем, док сам размишљао, да што пре дођем, да тебе цакнем у дупе, тебе бар смем. Онда сам га ја разгалио, јер сам знао да је лоше нарави кад попије и после смо певали нашу револуционарну Низ поље иду бабо сејмени. То је био седатив за наставак дивне вечери.

А политичари? Присуствовали сте и успонима и падовима многих.

Једне ноћи кад је Чанадановић био на самом врху копља своје политичке моћи, пред сам фајронт, улази он у кафану са својим пуленима, секретарима партије из целе Војводине. Било је њих десетак, а сви су према њему били крајње сервилни. Ја да их зафркавам кажем: Е људи, дошли сте у незгодно време, ми хоћемо да правимо фајронт. Кад ту један од комитетлија скочи: Немој ти да се зајебаваш, знаш ли ти ко је овде са нама, хоћеш кафану да ти затворим?.

Рекох: Наравно да ћу вас примити, немој ти водити бригу о мени и мојој кафани, ја сам добар пријатељ са другом Мирком. Кад су сели каже тај исти: Дај десет вискија, а ја питам Мирка: Јел’ сам и ја у та пића урачунат.

“Бог је био већи каваљер кад је правиоВојводину него Холандију, а Холандија има37 хиљада евра по глави становника, а Војводина 5 хиљада.“

А Мирко одговара: Па наравно Бато. Ови се само згледају. Онда ћемо донети осам вискија, а за мене и Мирка специјалну ракију. А полтрон да полуди од беса. Убрзо после тог догађаја, тај који је највише водио бригу о Мирку, први га је напао и чинио све да га потпуно уништи. И још док је сва та халабука око њега трајала, пар дана после пада, сретнем ја Мирка у центру, и питам га: Где си буразеру ?, изљубимо се, питам га како се носи са свим тим што му се дешава, а Мирко генијално одговори: Ја сад Бато, кад пролазим улицом, немам никаквог проблема, јер сви гледају само у излоге.

А и ово морам да ти испричам. То је чаробно. Ја сам се дуго година дружио са Стевом Величковићем и та ми је прича остала на срцу. Долази он једног дана и сада ћемо нас двојица да ручамо, а са њим је увек било интересантно проводити време, и некако смо се дотакли приче о Толстојевом унуку који је живео негде у околини Вршца.

А он каже да га познаје, али да је упознао и унука Достојевског. То је мене заинтригирало. Какави то морају људи бити, какав је то формат који имају такве деде. И песник образлаже: Знаш Батке, природа воли мало да се одмара. Неће да каже глуп, или бог зна шта, него природа воли да се мало одмара.

И то је трајало. И кафане и ваша дружења, колико?

Трајало је то и траје, сад већ више од 40 година. Моје су кафане увек биле нека врста интернета. Увек сам под комунистима знао ко ће напредовати, а ко пасти. Техника је била проста. Кога двапут не зову на паприкаш, тај ће пасти, а кога новог доведу, тај је перспективан.

Иначе, моја кафана је била и кардиоклиника, јер је рецимо само Јосип Видмар, три пута у њој добио срчани напад. А био је изузетно надмен- благо речено. Он, Михиз и ја смо играли преферанс редовно. Зове ме једног дана, јер је за време Позорја био код мене сваки дан, и каже да се договорио да руча са неким министром, Македонцем. Ти га прими, каже, причај са њим, прави му друштво, док ја не дођем. И тачно на време, видим ја на паркинг улази један велики мерцедес, и долази министар и његов шофер. Ја кренем у парк да га дочекам и направим кафеџијску глупу грешку, јер је шофер био много добро обучен. И кажем шоферу: Господине министре, изволите, рекао је друг Видмар да вам правим друштво, а ти радничка класо седи у башту и попиј нешто. Видим ја, непријатна ситуација, и питам одмах: Јесам засрао, а министар каже: Није ништа страшно, није ми први пут. Да испавимо грешку, велим министру: Шофер и ја ћемо сести, а ви министре идите и донесите нам пиће. Министар оде до шанка, стави крпу преко руке и донесе пиће, па му се осладило и цео дан је служио у кафани.

“Не постоје елитне професије, али постоје елитни људи. Срео сам међу академицима будале и међу шустерима Сократе, зато не верујем само у наслове партија.“

Чувена су и ваша дружења са Миком Антићем, били сте нераздвојни?

Са Миком је било јако лепог дружења- једно тридесетак година, и са њим има дивних прича. Он је био човек од сафта и од кафане. Мада их има много, али ову чини ми се нисам до сада често причао.

Мој отац је био столар, прави мајстор за дрво и направио ми је за ту дивну башту око дворца, невероватне дрвене столице. Специфичне, фантастично уклопљене у амбијент. Изузетне. И напијемо се Мика и ја код мене у кафани, и негде дубоко у ноћ кренемо кући. А у башти било неко мало, чкиљаво светло и Мика онако пијан стоји и гледа у столице и каже, да му баш такве требају за терасу, и да нема никога, и да би могли да мазнемо две. Ја кажем Ајде! Утрпамо ми то у мој ауто, и одвезем га ја кући. Кроз неколико дана ето ти Мике, псује са врата. Је ли, јебем ли ти сунце, што не кажеш да смо крали твоје столице из твоје кафане!. Све једно- важно да смо мазнули, кажем му ја. Не долази у обзир, каже Мика, Хоћу то да ти вратим. А ја му одговорим: То Мико не долази у обзир, ја крадене ствари не узимам. Слатко смо се опет напили.

Одведем га тако једног дана на психијатрију, да га лече од алкохола. Прву суботу идемо нас пет шест другара у посету. Ми смо били у ходнику, а он, и још један другар у пиџамама, ни здраво, ни помоз бог. Уноси се Мика у лице једном, по једном. Ја се мислим: Боже, отишао здрав, а сад полудео. А он рече: А где су вама пиџаме, мајку вам јебем алкохоличарску. И ми ту у смех, а ја кажем: Донео сам вам сваком по флашу сока. А Мика ће: Дај Бато, шта да радимо са тим? А ја кажем: Препеците!

А дружења са Михизом?

Са Михизом сам се проводио сваког лета у Ровињу, 32 године, а и овако смо се често дружили. Он је човек који је увек држао банку. Он и Бранко Ћопић. Њих двојица кад причају, могао сам свима извадити зуб без анестезије, јер сви само зијају и слушају. Ту треба додати и Драшка Ређепа.

Једног дана се десило да сам ја давао неки интервју и пита ме новинар, какав је Михиз. Ја кажем, он је један од паметнијих Срба и то је већ пуно, али његова најдивнија особина је што је узвисио српску реч. И после пар месеци, а ја нисам хтео да га питам да ли је то прочитао или не, дође он и почиње овако причу: Слушај ти џуџо кафеџијска. Јадни смо ми српски дисиденти и интелектуалци, кад нас процењују угоститељска удба и државна удба. Критеријуми су вам веома ниски.

Једном приликом, кад сам се враћао из Америке и авион ми слети једно четири сата раније, ја одем до њега да му испричам како сам купио два

стана у Вашингтону. А ја сам њега звао деда. И кажем му то, сјајна два стана сам купио за сто хиљада долара, а видим Деда ми показује да ћутим, ставио прст на уста. А ја наравно не схватам, па гледам шта ради, јер ваљда њему смем да кажем, а он онда рече једну антологијску реченицу.

Вели: Батке мој, немој да заборавиш да и зидови имају уши, само их не перу често.

Како поредите то и ово време данас?

Друга су времена, па су други и људи. Свако је време имало своју диоптрију. Биле су различите и вредности. И у то време, као и сада, кафана је била део партијског миљеа. То је заједничко за свако време. И онда, и сада, и у некој средини између та два времена, у кафани су се ковале све могуће завере, промене, све могуће комбинације, договори, шапутања, мешања људи.

Ја сам се једнако дружио и са дисидентима и са онима на власти, јер то је феномен кафане. Ко напредује дође да прослави, а ко је пао дође да се теши. Зато је кафана једна демократска установа. Имао сам често случајеве, да за суседним столом седе, и једнако се понашају, чак и држе, они који не би седели једни поред других нигде другде, али у кафани је то било могуће. Чак ни на улици не би стојали један поред другог, али у кафани су седели заједно.

Ту су сви некако једнаки. А ја сам имао ту срећу да и једнима и другима продајем лудило, а од неких сам чак и тражио да се понашају паметно.

Како вам се данас чине ти некадашњи дисиденти?

Ја сам се дружио са свима, и пре, и после вишестраначја. И са Добрицом, и са Пекићем, и са Дјиласом, свима. Уз њих је ишла и пратња. Када је био конгрес књижевника у Новом Саду, а медју учесницима је било доста тадашњих дисидената, ја сам имао кафану баш поред саме полиције. То је било негде осамедесетих. Бећковић, Антоније Исаковић, Михиз, плејада цела.

Ако је код мене у кафани било седам писаца, за шанком је обавезно стајало седам удбаша.

Како сте ви пролазили у свему томе?

Нама кафеџијама је положај био помало повлашћен, не само зато што смо радили за полицију (смеје се), него смо некако били као дворске будале.

Имали смо широке аршине. Нису били строги према нама, а у осталом, они су заправо били само салонски дисиденти, знам да би ми то сада замерили, али то је чињеница. Многи од њих су од истог тог система добили лепе станове и куће, имали удобан живот, неки чак и веће бенефи те од многих важних политичара тог времена.

Ипак, било је и хапшења. Јесте, сећам се кад су једном овде, у Новом Саду, хапсили мог друга Брану Црнчевића. Ту су негде били и Брана и Душко Радовић; чак мислим да су спавали у истој соби, али звер Брана се напио и поразбијао све.

Српска интелигенција се потукла онако пијана и они затворе Брану тамо у онај затвор на ауто путу. Интервенишемо ми код полиције да га пусте и није било проблема. Ујутру одемо по њега у затвор, а Брана игра шах са полицајцем. Добили, међутим, они бефел да га пусте и ту нема друге. Сад Брана, какав је већ, пита полицајца колика му је плата, а овај каже неку цифру, тадашњу, рецимо 15 хиљада.

А Брана му на то каже : Ја за те паре не би ни пуштао људе, а камо ли хапсио.

Увек сте радили сами?

Званично јесам, мада је заједнички именитељ свих мојих кафана, а нисам с њим радио на пола, Драшко Ређеп. У свакој чорби је Драшко био мирођија. Човек који је највише трајао у Новом Саду и фала богу још траје.

Како сте прошли кроз треназицију, све ове промене?

Телеграфски да одговорим, ми смо из једноумља отишли првим возом у безумље, а успут смо усрали и воз, и станицу и шефа станице.

Има индиција у филозофији да није важан циљ, већ да је важан пут. То мислим важи и за демократију. Пут је тежи, јер је циљ дефинисан, а пут је оно што носи човека. У свим системима се причало о слободи и правди и великим начелима.

Од глупе француске револуције- па до свих њених глупих ћерки које су се све претвориле у своју супротност. Сва та начела су промашена као промашен циљ. Стара је истина, да кад погодиш циљ – промашиш све остало. Зато се револуцијама не прави демократија.

То је пут. Имаш ону познату христову реченицу кад говори на Гори блаженства и каже: Ја сам истина, пут и живот. Велика је то мудрост, јер демократија без солидарности не значи ништа.

Ти наши трапави кораци су врло често контрапродуктивни, јер сваки човек који се појавио са стварним атрибутима демократије, код нас је или убијен , или је изгорео као слама. Велики стрмопизд за ову земљу је било убиство Ђинђића.

Ја не верујем у причу да има елитних демократија, али верујем у причу да има елитних људи. Не постоје елитне професије, али постоје елитни људи. Срео сам међу академицима будале и срео сам међу шустерима Сократе, зато не верујем само у наслове партија. Верујем у партије које имају елитно чланство, а не само елитне вође. Ја не верујем, то је моје екстремно мишљење, много у народ, јер заступам друго мишјење.

“Да смо имали некога да води ону покојну Југославију, ми би данас били мама од Швајцарске.“

Народ и децу по мени не треба пуно волети, али их треба пуно водити. Треба им показати пут, јер отац који ноћу љуби своје дете, а дању му не да да једе, није добар отац. Исти тако и политичар, који воли свој народ, а не зна да га води, није добар политичар. Није довољно волети свој народ, а дању му не дати да једе. Није довољно викати Живела Србија. Народ треба водити у добром правцу. Ми смо код комуниста имали изреку: Таман су нас извели на пут, па нас оставили. Добро је да нас изведу на пут, али не да нас оставе. Да смо имали ону покојну Југославију и некога ко би њу водио правим путем, која је тада била задужена око 20 милијарди марака, да се задужила још 20, па би била мама од Швајцарске.

Овако, све кад се скупи, нове државе су заједно дужне 125 милијарди, а ни једна није баш Швајцарска. Не треба заборавити да, кад год се причало о некој великој слободи и правди, и свим великим начелима, да су се у исто време зидали још већи затвори, и да су се дешавале још веће неправде.

Преферирате ли данас неку политичку опцију?

Ја сам на истој адреси, Максима Горког 58, а седам држава се променило. И више ме не занима име државе, само хоћу државу, која може да ми гарантује испуњење мојих снова и снова мојих комшија. Дакле јебеш циљ. Пут до испуњења свих тих жеља је најважнији.

Галилеја су спалили што је тврдио да је земља округла. Данас када то кажете, сви кажу- видите будалу, па то је ноторно, земља је округла. Исто тако мислим, иако има много отпора нашем уласку у Европу, хоћу да сањам, да верујем да ћемо сутра, и за то сви говорити, да је земља округла, и да смо ушли у Европу и да је и то ноторно.

И када већ причамо о сновима, мало ли је што је мој Нови Сад и моја Војводина величине Холандије, а нисам мајке ми никакав аутономаш, и да моја Војводина има два милиона становника, а да моја Холандија има 17 милиона становника. Да моја Војводина има народне кухиње и 5 хиљада евра по глави становника, (а бог је био већи каваљер кад је правио Војводину него Холандију), а Холандија има 37 хиљада евра по глави становника. Хоћу да мој Нови Сад буде лепши од целе Холандије и да имамо барем пет динара више од њих по глави становника.

Ко зна, можда и то дочекамо.

Има и за то једна прича. Имао отац сина битангу. Каже му, све ћеш пропити, уништити, купи штрангу на време, да имаш бар да се обесиш, јер сви ће те оставити. И тако и би, али није купио штрангу на време, но отац се и за то побринуо и у вајату му у аманет оставио и куку и штрангу и све. И оде син да се обеси кад, отац направио тако да испадне и кука и да од бешења нема ништа, али из рупе иза куке испада гомила златника и писмо. А у писмо само кратка реченица. „Сад се опамети и почни да живиш нормално“. Друге шансе нема.

Немамо је ни ми.

Copyright Vojvođanski magazin 2008. Autor E.V.M.

 

 

 

СВАЊИВА, А ПРЕД ЗОРУ ЈЕ НАЈХЛАДНИЈЕ… или : ’’10 ЗНАКОВА ДА ГЛОБАЛНА ЕЛИТА ГУБИ КОНТРОЛУ’’ 11. септембра 2013.

Filed under: Сутра је нови дан — РУМА via СРБИЈА @ 6:22
Tags: , , ,

Поводом данашњег дана када се САД, а богами и многи други по свету, обележавањем 11. септембра,  о н а о г   11. септембра, сећају несрећника који су тада изгинули,  а не сећају се свог доприноса да се то догоди –  мислили смо да није лоше знати шта се  д а н а с  у свету помаља као потенцијални правац у којем треба гледати. О томе је било речи и у нашем недавном тексту “Ало…, овде свет, јел’то Србија ?“ на истом овом блогу…

Јесте ли и ви, попут нас, незадовољни што сте глобална нано-честица, остављена сама себи, поједена од горих од вас, далеко од бољих од вас…

Зачудо, налетели смо  на овај текстић, усудили  се да га преведемо, уз сав ужас страха да нам неко нешто спочитне због превода; дајемо, као извор, и линк за оригинал, и на наш начин преведен текст, ево,  –  објављујемо.

Зашто?

Зато што све што у овом тексту пише  п р е п о з н а ј е м о   у  ЛЗСКНД – Лепој Земљи Србији Која Нема Државу, дакле, на мало већем узорку од нано-појединца, а тако минорном у односу на Свет.

Превод посвећујемо српској  е л и т и. Свака сличност са истом – искључена, како наша,  тако и у деловима превода који се на ЛЗСКНД (још увек) не односе.

Знамо да нам Activist Post ово ништа не би замерио. Питали их. Одговорили. И онако их интересује што већа читаност. Дакле:

  10 ЗНАКОВА ДА ГЛОБАЛНА ЕЛИТА ГУБИ КОНТРОЛУ

Карма долази за светску елиту у великом стилу . Са  ратним плановима за Сирију , појављују се знаци да се владавина те елите над човечанством рапидно смањује .

Током последње деценије глобална елита је пред  слабом шансом  да консолидује власт над светом . Увек  је  то био њихов план,  као неких злих негативца у стрипу , али након 11. септембра је план отишао у претеривање, а онда турбо – током  у финансијску кризу 2008 .

Ипак, светска елита  је осуђена на пропаст, јер људи треба да буду вођени по сопственој вољи , а не под контролом,  као стока . Више елитâ покушава да контролише човечанство, али ентропија се све више јавља. Ентропија, за оне који не знају, јесте недостатак реда и предвидивости, постепени пад у неред .

Иако елита и даље ужива велику предност над масама због  богатства, она се сада понаша као да је помирена са судбином насилника, тиранина,  који  би  да одржи контролу. Ово, заузврат, открива своју тамну страну која је вешто сакривена  годинама Али више није.

Људи се буде у масама, барем толико брзо  коликом брзином  елита гради  свој спектар шêма затвора. Нека покушају. Да парафразирамо Виктора Игоа: „Нема те војске која ће зауставити идеју чије време је дошло“.

Ево десет знакова који  показују да  елита губи контролу над народом :

1. Званичне лажи више нису ефикасне: лажи једноставно не функционишу више . Било је време када се веровало званичним лажима, посебно о рату и миру, јер, на крају крајева, какво би зло било да се лаже о таквим стварима? Генерално људи желе да верују да су говорили истину када су живот и смрт у питању. Дечак који је викао “вук“ је заплакао превише пута. Чак и ако би било који званичници  рекли истину у овом тренутку, веома мали број људи би им веровао .

2. Нема се поверења у политику: амерички политичари су безначајног рејтинга. Поверење у власти пада овде и широм света као ни у једном ранијем времену. Редовне анкете показују да само 10 % јавности има поверења у Конгрес, (тј сличне институције- глобално – прим.прев.).  Другим речима , 90 % не верује  у њихову компетентност да владају .

3. Нема се  поверења у медије: најновије анкете показују да 77 % становништва више не верује у корпоративне ТВ вести. Да ли је икакво чудо што естаблишмент – медији успевају да продају лажи о наводном случају  употребе хемијског оружја у  Сирији? Уз њихов монопол, можда преко радио-таласа, они више не могу тврдити да је црно – бело,  само  зато што државна администрација тако каже.

4. Одбацивање банкара: Мађарска је недавно постала прва земља која је следила Исландско  вођство у  противљењу преливању новца у  међународне банкарске центре  (ММФ, Светска банка-прим.прев.)) и разматра покретање кривичног гоњења предходних премијера који су омогућили поробљавање  народа дуговањем. Треба тражити да се настави овај тренд  чак и ако нације одлуче да се ослободе (силом-прим.прев.) по дифолту .

5. Ватикан нагло чисти свој прљави веш: под претходним папом, Бенедиктом, скандали који су избили из Ватикана у распону од прикривања педофилије до свештенства углибљеног у прање новца и преваре. Бенедикт, у потезу без преседана, нагло се  повукао да би направио места за, на изглед,  много допадљивијег  папу Франческа . Папа Франческо  свим мерама жестоко ради на томе  да поврати мирноћу и понизност, као и  углед цркве.  Да ли је ово прави или маркетиншки  потез …он говори да је црква била приморана на такав драстичан преокрет да би се спасла од  губитка  целокупног кредибилитета .

6. Побуна међу војницима: коначно, војници  којима је  забрањено давање политичких изјава –  стално говоре против америчког војног авантуризма . Као што је Ајнштајн рекао фамозно: “Пионири у свету без рата  су млади људи (и жене) који одбијају војну службу . “

7. Милитаризована полиција: један од најтежих знакова да елита губи власт је изградња милитаризоване полицијске државе,  посебно обýчених структура  за борбу против насиља у грађанским немирима . У Америци окална полиција са тенковима и другом борбеном опремом ради са федералцима на мешовитим (тренажним-прим.прев.) центрима, активне јединице Војске су на америчком тлу, по први пут у историји САД (у Уставу САД је војска искључиво деловала ван САД – прим.прев.), НСА шпијунска  мрежа се користи од стране Пореске управе и ДЕА, а елиминација из поступка за Американце по Закону о овлашћењима у одбрани народа (NDAA) је само један од тиранских потеза да одбрани елитне криминалце од  јавног бичевања. Они (елита – прим.прев.) су очигледно уплашени, и треба да доживе оно што су урадили америчком народу и против Устава .

8. Озбиљни сецесионистички  покрети су свуда: државе се  отцепљују  од већег политичког субјекта, по некадашњем ултра – концепту  непромењивости граница, који је важио све до сада. У Америци, сецесионистички  покрети придобијају јавност у деловима Колорада и Калифорније. У Европи, озбиљни сецесионистички  покрети се дешавају у Шпанији и Шкотској, као што и неколико земаља ЕУ флертује са идејом напуштања евра. Децентрализација = ентропија !

9. ГМО храна се полако свуда одбацује: контролишите храну – контролишете људе. Истина  јесте у теорији, али је много теже у пракси. ГМО лидери попут Монсанто-а  су разоткривени. Све њихове  економске и политичке снаге не могу победити у биткама за ширење знања о опасностима од пестицида натопљених Франкенштајн храном.  ГМО поља се пале у знак протеста у Америци и широм света, информисане нације настављају да одбацују отровне производе  и да траже јасне законе о означавању ГМО нивоа састојака у храни.

10. Либерализација канабиса: многи који ово читају ће мислити да је легализација марихуане спорадична. Међутим, то је велики доказ да стисак елите слаби. Огромна средства су потрошена да се канабис  прогласи незаконитим. Канабис је моћан лек за физичко, ментално и духовно здравље, кроз векове. Само ова једна биљка представља велику претњу структурама моћи и њиховој индустрији, али  је њена, наизглед, “незаконитост“  –  бесмислена. Приближава се глобални преокрет тиранске политике забране  и ово ће бити један од првих, а многих, уступака који долазе .

Ерик Блер

 Извор:

http://www.activistpost.com/2013/09/10-signs-global-elite-are-losing-control.html  

 

ЈУНИОР 2. септембра 2013.

Filed under: 15.Србија данас — РУМА via СРБИЈА @ 6:22
Tags: , , ,

Јутрос је, септембра другог, године текуће, на Oпскурној ТВ број 1 гостовао Јуниор партије која окупља најстарију српску  популацију.

Опскурна ТВ је опскурна јер опет је “најомиљенији“ reallity show на њеном главном а не на њеном сопственом reallity каналу. Али зато Опскурна ТВ  у свом јутарњем програму доводи “мајсторе заната“ из политичког миљеа Лепе Земље Србије Која Нема Државу, да нам  објасне шта нам се у Србијици дешава. Зато изјутра, понекад, вреди гледати Опскурну.

Елем, нареченом Јуниору постављана су разна питања, махом наслоњена на излагање главног “мајстора заната“ (ако је он, уопште, главни…) са једне друге опскурне ТВ, предходне вечери. Пажњу овог аутора привукао је Јуниоров одговор на питање шта он, Јуниор, мисли о наведеном излагању. А он рече (и жив остаде, ма, млад је он…), парафразирано, да нико таква излагања не може узети за озбиљно јер су к’о лоше грађевине : данас се саграде а сутра сруше. Преведено: ко уопште може у Србијици узимати за озбиљно данашње изјаве политичара када сутра од изјава ни трага ни гласа у реализацији…?

Еееееј, Јуниоре, шта ти то рече, бре?

Јел’ ти то рече нама, да јесмо у праву када тврдимо да су нам изборни закони толико сакати да гласањем за појединца који после гласања гради коалиционе споразуме и још свашта нешто лошег о чему нисмо ни сањали кад смо заокруживали број на листићу, јесте тачно? И не само то, него и то да се наш глас уновчава да би се данас изјављивало једно а сутра радило друго? Па, јел’ зато ти, Јуниоре, причаш да неколико јаких јавних предузећа могу да донесу новца Србијици онолико колико не треба да се потражује од Светске банке јер ћеш сутра урадити нешто друго? Нпр, измонополисати још неку кинту  наметањем још неког обавезног плаћања у Пошти?

Па, бре, Јуниоре, наш здрав разум јесте на историјском минимуму кад “мајсторима заната“ у политици допуштамо овакве изјаве, ал’ наш здрав разум још постоји, бар у траговима.

Ти си, Јуниоре, само јутрос показао оно што тај наш здрав разум, бар у траговима, схвата: да сте сви заједно једна распуштена банда која је од ЛЗСКНД* (Лепа Земља Србија Која Нема Државу) направила забран у којем само ви заиста радите шта вам је воља, а само ми остали, ми такозвани грађани са свим људским и уставним правима,  све то ваше плаћамо новцем, нервима, свакојако…

Слушајући такве као ти да би смо схватили шта нам непријатељ припрема а не зато што вас иоле респектујемо или не дај Боже, волимо, стрпљиво али жестоко скупљамо снагу за другачији расплет будућности у ЛЗСКНД него што ти и остали “мајстори заната“ можете, уопште, и да претпоставите…

 

*Као што је у Лепој Земљи Србији Која Нема Државу све ојађено, осакаћено и рогобатно, тако је и ова скраћеница рогобатна. На “брушењу“  свих српских рогобатности радимо марљиво и упорно.

Обавестићемо на време све којих се то буде тицало.

 

Отворено писмо јавности Србије 30. јула 2013.

Удружење грађана за препород                                   

Општине Рума, 22400 Рума,                                          

Железничка 16,                                                                                                                      

тел:

022 43 38 38                                                              

061 160 7 999                                                       

е-mail: udruzenje.ruma@gmail.com

 

 

Удружење грађана за препород општине Рума разматра текуће стање у Србији и на локалном нивоу на својим редовним седницама  органа УГ које се одржавају сваког понедељка. Своје закључке у низу писама, предлога, сугестија и конкретних програма слали смо неколико пута свим локалним и државним органима, парламентарним странкама и медијима. Како је све то остало без икаквог одјека и адекватне акције – овим путем Удружење се

О   Б   Р   А   Ћ   А        Ј   А   В   Н   О   С   Т   И

 

као и :

-свим парламентарним странкама Народне скупштине Републике Србије;

-Председнику Народне Скупштине

-Председнику Републике;

-Влади Републике Србије;

-медијима,

уз следећи

З   А   Х   Т   Е   В

-да Народна скупштина Републике Србије буде у сталном заседању и да се прекину све могуће калкулациоје и комбинаторике око реконструкције Владе;

 

-да се све измене и допуне Закона о Влади, као и персоналне промене у Влади заврше у најкраћем року, а најкасније у року од 7 дана.

О   Б   Р   А   З   Л   О   Ж   Е   Њ   Е

Србија и њени грађани, опљачкани, похарани и економски опустошени, не- запослени, многи болесни, гладни и жедни – не могу више у недоглед да толеришу страначко надгорњавање и лично калкулисање на политичкој сцени, уз даље пљачкање јавних предузећа, као и, ионако, осиромашених грађана. Грађани захтевају да се Влада под хитно консолидује и да се окрене животним, економским и социјалним питањима. Ова Влада је мандат и легитимитет добила на изборима и сада захтевамо конкретне мере, програме и акције за побољшање живота грађана.

Не можемо се отети утиску да се, на пример,  намерно прави атмосфера у којој се неколико дана нација “забавља“ сменом оманданта Жандармерије (знамо значај те формације у оквиру МУП-а !). Истовремено  се, на пример,  радницима који раде а не примају зараде месецима – не посвећује ни неколико сати.

Генерације младих тумарају улицама, без запослења је 68.000 њих са факултетском дипломом, таворе на евиденцији Националне службе за запошљавање са погледима упртим преко границе.

Такође, агонија око реконструкције Владе само је узела додатно време у којем и даље траје бесомучно страначко запошљавање по јавним предузећима и установама чиме се наставља даље пљачкање тих свих јавних предузећа ради пуњења партијских и страначких кāса. Зато захтевамо радикалне промене у свим државним и општинским органима јер грађани нити би требало, нити могу више, да плаћају све намете и рекете код запошљавања себе или своје деце.

Апелујемо на вас да схватите да је Србији потребан економски опоравак, запошљавање и социјално-здравствена заштита за грађане, а не летњи концерти по градским трговима. Грађанима треба посао, хлеб и лекови а разгласи и певачи по трговима – не.

Подсећамо посланике Народне скупштине, коалиционе партнере у  Влади Србије и све њене министре, да за месец дана почиње школска година, велика главобоља за родитеље, убрзо стиже и сезона грејања, припрема неопходних намирница за зиму… Како ће то себи да обезбеди 800.000 незапослених грађана, 200.000 “запослених“ али – без плата, а сви заједно су на граници социјалне беде? Уз све то, још 800.000 грађана имају кредите и недозвољене банковне минусе и тиме немају право на чекове којима би бар продужили биолошки минимум опстанка.

Због свега овога наведеног – дајемо подршку оним снагама и носиоцима функција који стварно јесу за брзе и квалитетне промене, убрзан економски развој, и који су за радикалан и коначан обрачун са онима који су опустошили Србију и са свима онима који су им у томе помагали, било преко разних агенција било законодавном регулативом прилагођеном пустошењу земље и државе Србије.

Из свих ових разлога понављамо да Удружење грађана за препород општине Рума захтева да Народна скупштина и Влада Републике Србије буде у сталном заседању и решава стварне проблеме грађана.

 

К У Л О В Г Р А Д 29. јула 2013.

http://www.youtube.com/watch?v=NdaJfUzi3hI

Немилице, кад поштен свет руча, око три поподне, Јавни сервис нас, (нас?) уредно почасти спотом о Куловграду, тј. Београду, из визуре, како се наводи, намере да се мало, ето, забавимо.

Тај бастард од спота нам се догађа од око и дочекивања Нове Ове Године…

Парада петпарачког кича, која је, ако је већ изашла из (на)ума да нас забави није требало још и да нас загади. Јасна алузија на кич, ужас, недостојност, умоболност… деведесетих – пре личи на носталгију коју Тијанић не негује само овом бљувотином. Носталгија се на Јавном сервису негује многим добрим, старим стварима, нажалост пречесто емитованим у репризама. Тако добре старе ствари постају досадне а “вађење“ немањем новца за боље и новије – већ присуствујемо кроз мењање судбине ТВ претплате а самим тим и

“ нашег права да знамо све“.

Оно што бисмо хтели да знамо – од Јавног сервиса нећемо добити, не дā Аца све што зна…. Нећемо добити ни репризе култних мајстора ума (Драган Бабић… и ини, којих више нема). Нити ишта што би хтели да знамо.

Али зато  је ту Куловград, са све данашњом Србијицом на + 42 Целзијуса, са све усијањем које прави извесна удруга звана Влада Србије у реконструкцији, са све пожарима и разним другим горењима којекуда…од природе до намучених душа…