Ретко када један интервју може да да тачнију дијагнозу у којем је стању наше друштво данас, у Србијици, почетком 21.века. Овај сјајни интервју преносимо читаоцима нашег блога, уз јасну назнаку извора.
*********
*Исповест човека кроз чије кафане су дефиловале највеће звезде политике, уметности и отпадништва
*Чим би Јосип Броз Тито огласио фајронт у Карађорђеву, његови гости су одлазили да дочекају фајронт у Челарево, код Ђорђа Станисављева, за кога је мало ко чуо јер је то име и презиме потпуно устукнуло пред најславнијим надимком у војвођанском угоститељству
Кад данас погледате своју угоститељску каријеру, да ли је боље испало него да сте били лекар? Све оно што сте видели, доживели, људе које сте упознали, како вам се све то догодило?
Сви неки моји, условно речено успеси, настали су после пропалих подухвата. Први подухват ми је стварно био да студирам медицину, не зато што сам ја то хтео, већ зато што је мој отац желео да му син буде доктор. И кућу је био купио преко пута болнице, да му син не иде далеко на посао. То му је била родитељска жеља и ја сам имао намеру да је испуним. Чак нисам био ни јако лош студент, али сам се зателембачио у једну колегиницу, која ме је касније наравно оставила, и због ње сам на другој години напустио студије. Онда сам се нашао на раскршћу пропалог студента и празног новчаника, а то ни 58. није било баш једноставно.
Јесте већ тада били Бата Пежо и направили план да будете кафеџија, како волите да кажете?
Тада сам био само Бата. А нисам ни сањао да ћу бити кафеџија. И као што се у животу много тог случајно деси, тако се и мени одабир професије за цео живот десио случајно. Мој пријатељ је био зидар у Челареву и добио је посао да руши стари пивницин димњак. Каже ми једном, онако доконом: Ајде Бато да ми правиш друштво да одемо до Челарева и да видиш дворац Дундјерских. То је био њихов летњиковац у предивном парку, у који су они долазили само преко лета. Најчешће је у дворац долазила Ленка, онако лепа и млада, а код ње је долазио и њихов кућни пријатељ Лаза Костић, који је баш Ленки посветио своју чувену песму Санта Марија дела салуте. После разгледања димњака пиваре, отишли смо да видимо тај парк и дворац, који су ту, у непосредној близини. Гледао сам чаробан парк, дворац са аутентичним стилским намештајем и гласно рекао: Како се ни једна будала не сети, да направи предиван ресторанчић у овом парку од 12 хектара?, а он каже: Зашто ти не би био та будала?
Вратили смо се одмах назад, код директора пиваре, јер су они располагали тим дворцем, и истог дана направили уговор о закупу и коришћењу парка и дела дворца. Без тендера, аукиције, породичног референдума, бизнис плана и свега тога што је данас сасвим нормално. Од тада сам кафеџија, до дана данашњег. На почетку, кафана се звала само Код Бате; тачније, звала се Дворац код Бате, јер сам се мало китио туђим перјем. За дивно чудо, одмах се сјатило друштво. Београд, Нови Сад, Бачка Паланка, Осијек, Митровица, ма са свих страна!
Тада није било рекламе, а ја сам у то време био анониман, али сам имао среће и добре другаре, који су већ стекли име и позицију у друштву, тако да је отварање кафане био прави догађај.
Чак и не памтим за све ове године, да је неко имао такво отварање. Реч је о томе, да су на отварању сви моји другари, али и породица, радили као кувари и конобари. Сви, од моје маме, до професора факултета, доктора, инжињера. И баш је ових дана годишњица, јер смо отворили за први мај. Келнери су биле и њихове жене и девојке. Били су, сећам се, доктор Зец, доктор Стоја, данашњи академик Зеленовић; сви су конобарисали код мене на том отварању. Ту има једна сјајна анегдота.
Штампале су се и позивнице, што је за то време, исто била новотарија. И окупио се крем. Мира Бањац, Ружа Сокић, незаобилазни цигани. Ја сам звао и угледне људе из Челарева,а ту је био и један сеоски доктор. И сад, тог доктора, кафом служи његов новосадски колега, доктор Зец, а нису се познавали. И донесе му Зец кафу, али све успут испролива. Није човек вичан конобарисању. Више на тацни него у шољи. Гледа то тај доктор из Челарева и строго га пита, мислећи да је овај конобар, шта је то? Зец стави прст у шољицу са кафом, лизне га и каже: Па црна кафа! Доктор се саблазни и поче да протестује, те, на шта ово личи, те, какав си ти то келнер, на шта му Зец каже: Нисам ја никакав келнер, ми смо докторе колеге, и зато молим вас немојте флатуирати, што би се српским језиком рекло, прдити. И наста смех.
Тада сам знао да ће та кафана бити нешто посебно. И оно што је најважније, мој маркетинг били су моји пријатељи.
Све је то било након вашег повратка из Лондона?
Да, ја сам једно годину дана провео у Лондону код сестре, која је тамо била на постдипломским студијама. Тамо сам почео да се дружим са Црњанским, купио свој први Пежо, увезао га, платио царину и одлучио да променим идентитет. Кафани сам дао име Код Бате Пежоа. Не зато што сам нешто хтео да се дувам, већ зато, што код нас у Војводини, у свакој фамилији има неко, кога зову Бата. А мислио сам, да кафана мора некако да се разликује и тако је остало до данас.
И онда су почели да долазе познати гости?
Долазили су и познати и непознати. Свако је гост. А међу првим великим именима који су били код мене, био је Лајош Зилахи. Сећам се да га је довео Драшко Ређеп. Зилахи је тада имао 88 година и био је први великан у нашој кафани.
Људи нису долазили само због кафане, већ и због тог парка, који је нестварно леп. Ту би вредело испричати причу, коју нисам никада причао. Једнога дана нам долази Мија Павловић, наш велики песник, са друштвом, једно њих пет шест.
Поздрависмо се и ја сам започнем разговор са Мијом. Он је увек био обучен савршено, као бољи француски чиновник и вечито је гледао преко наочара. И кажем му, да сам прочитао његову антологију српске поезије, баш пре пар дана, и да баш не бих могао да га похвалим. Њега изненади, да тамо неки сеоски кафеџија чита антологију српске поезије, а још више, да има примедбе, те онако преко наочара упита: А које су највеће замерке?.
Ја сам књигу стварно читао, али сам за те примедбе мало блефирао, и сада шта ћу, где ћу, кажем му: Мислим да је мало одвише коректна, као што се и ви превише коректно облачите. На то он из џепа извади нотес, и уписујући моју примедбу рече друштву: Ово је једна од најозбиљнијих критика, које сам до сада добио.
Јел’ било више сталних гостију, или оних што тек ту и тамо наврате?
Ту су увек долазили разни људи. То је, ја мислим, била прва кафана након рата, која је имала своје сталне госте.
Једноставно, гости су се профилисали и то је био један слој људи који су профилисали кафану. Није кафана профи лисала људе, него обрнуто. Друга лепа прича је долазак Иве Андрића са Младеном Лесковцем и Бошком Петровићем. Када су ушла та три наша великана, поздравим их са: Добар дан три јерарха. Када су сели за сто, келнеру сам рекао: То је сад мој реон. После приласка столу и упознавањем са Андрићем, јер сам Младена и Бошка већ добро познавао, рекох: Тај први део смо обавили, сад долази онај тежи део, шта би вас два џентлмена попили?. Андрића намерно изоставим. Свима непријатно. Па Бато, побогу, имамо овако уваженог госта, ваљда ћете прво њега питати!, каже Младен. Знам да би то био ред, али за њега, уз сво дужно поштовање, у овој кафани нема пића, кажем ја. Сад још непријатније и Бошку и Младену, не знају шта их је снашло. Први се снашао Андрић речима: А зашто млади господин Бата Пежо каже, да за мене у овој кафани нема пића? А ја одговарам: Нема господине Андрићу, због ваше приче „Зеко“. Ја сам у школи, о тој вашој причи, морао да реферишем и у реферату написао да је прича очајна, да ништа не вреди и због такве оцене приче, добио слабу оцену. И ово сад је моја освета. И нема пића, док се господин Андрић не извини. Нобеловац се наравно насмејао и рекао: Млади господин Бата Пежо је у праву и молићу га да ми опрости. Више никада такву причу нећу написати. Наравно да сам донео четири пића и да смо се, уз на речима шкртог Андрића, дружили цео један дан.
Има пуно прича из тих времена?
Како да не. Моја кафана у Челареву се налазила на путу Нови Сад – Карађорђево, где је често дане проводио друг Тито, који је волео све што му је пало под руку. Све му је било љепо. И волео је да му долазе глумци, рецитатори, да му декламују, а они су, будући да сам се ја налазио на том путу, редовно свраћали код мене.
Свраћали су и кад су ишли тамо и кад су се враћали. После фајрнота код друга Тита, свраћали су код мене на фајронт. Тако је једног дана ишао Зоран Радмиловић да декламује Титу. Била је чини ми се и Мира Бањац и још неко, али већ не могу да се сетим ко. При одласку у Карађорђево, свратили су код мене и ту смо попили по коју.
Ја кажем Зорану, који је био веома курчевит после пића, да води рачуна шта тамо ради, јер никада пре није ишао. Води бригу, Тито има три пудлице које обожава и које су му сигурно драже од тебе, а знаш Зоране, пудлице ко пудлице, воле да запишавају ове што декламују. Па ако ти једна од њих приђе, немој да је цакнеш, јер ће те то коштати каријере. Ти само обављај свој посао и немој да се обазиреш на то. Зафркавам га ја тако, а он се окрете ка Мири и рече: Види ову кафеџијску будалу. Не знаш ти мене Бато. Ја би је цакнуо, па да је пред богом. Добро, рекох. Зоки, само ти њу цакни, па ћеш видети. Он је отишао тамо, а ја нисам знао шта се догађало. Кад око поноћи, улази Зоки у кафану и мени с врата све по списку. Свињо кафеџијска, ти си мене урекао, ја слушам глупе кафеџије! Шта је било Зоки?, а он као из топа: Док сам му ја декламовао, он је разговарао са неким, па ме није ни слушао и ту ми се већ стомак подигао. У пола рецитације ми прилази пудлица, и ја не мислим више ни шта декламујем, ни где сам, и само размишљам како ћу је цакнути, а стари као стара курва, погледа ме својим плавим, металним очима, и ја сам тако уредно наставио да декламујем, док сам размишљао, да што пре дођем, да тебе цакнем у дупе, тебе бар смем. Онда сам га ја разгалио, јер сам знао да је лоше нарави кад попије и после смо певали нашу револуционарну Низ поље иду бабо сејмени. То је био седатив за наставак дивне вечери.
А политичари? Присуствовали сте и успонима и падовима многих.
Једне ноћи кад је Чанадановић био на самом врху копља своје политичке моћи, пред сам фајронт, улази он у кафану са својим пуленима, секретарима партије из целе Војводине. Било је њих десетак, а сви су према њему били крајње сервилни. Ја да их зафркавам кажем: Е људи, дошли сте у незгодно време, ми хоћемо да правимо фајронт. Кад ту један од комитетлија скочи: Немој ти да се зајебаваш, знаш ли ти ко је овде са нама, хоћеш кафану да ти затворим?.
Рекох: Наравно да ћу вас примити, немој ти водити бригу о мени и мојој кафани, ја сам добар пријатељ са другом Мирком. Кад су сели каже тај исти: Дај десет вискија, а ја питам Мирка: Јел’ сам и ја у та пића урачунат.
“Бог је био већи каваљер кад је правиоВојводину него Холандију, а Холандија има37 хиљада евра по глави становника, а Војводина 5 хиљада.“
А Мирко одговара: Па наравно Бато. Ови се само згледају. Онда ћемо донети осам вискија, а за мене и Мирка специјалну ракију. А полтрон да полуди од беса. Убрзо после тог догађаја, тај који је највише водио бригу о Мирку, први га је напао и чинио све да га потпуно уништи. И још док је сва та халабука око њега трајала, пар дана после пада, сретнем ја Мирка у центру, и питам га: Где си буразеру ?, изљубимо се, питам га како се носи са свим тим што му се дешава, а Мирко генијално одговори: Ја сад Бато, кад пролазим улицом, немам никаквог проблема, јер сви гледају само у излоге.
А и ово морам да ти испричам. То је чаробно. Ја сам се дуго година дружио са Стевом Величковићем и та ми је прича остала на срцу. Долази он једног дана и сада ћемо нас двојица да ручамо, а са њим је увек било интересантно проводити време, и некако смо се дотакли приче о Толстојевом унуку који је живео негде у околини Вршца.
А он каже да га познаје, али да је упознао и унука Достојевског. То је мене заинтригирало. Какави то морају људи бити, какав је то формат који имају такве деде. И песник образлаже: Знаш Батке, природа воли мало да се одмара. Неће да каже глуп, или бог зна шта, него природа воли да се мало одмара.
И то је трајало. И кафане и ваша дружења, колико?
Трајало је то и траје, сад већ више од 40 година. Моје су кафане увек биле нека врста интернета. Увек сам под комунистима знао ко ће напредовати, а ко пасти. Техника је била проста. Кога двапут не зову на паприкаш, тај ће пасти, а кога новог доведу, тај је перспективан.
Иначе, моја кафана је била и кардиоклиника, јер је рецимо само Јосип Видмар, три пута у њој добио срчани напад. А био је изузетно надмен- благо речено. Он, Михиз и ја смо играли преферанс редовно. Зове ме једног дана, јер је за време Позорја био код мене сваки дан, и каже да се договорио да руча са неким министром, Македонцем. Ти га прими, каже, причај са њим, прави му друштво, док ја не дођем. И тачно на време, видим ја на паркинг улази један велики мерцедес, и долази министар и његов шофер. Ја кренем у парк да га дочекам и направим кафеџијску глупу грешку, јер је шофер био много добро обучен. И кажем шоферу: Господине министре, изволите, рекао је друг Видмар да вам правим друштво, а ти радничка класо седи у башту и попиј нешто. Видим ја, непријатна ситуација, и питам одмах: Јесам засрао, а министар каже: Није ништа страшно, није ми први пут. Да испавимо грешку, велим министру: Шофер и ја ћемо сести, а ви министре идите и донесите нам пиће. Министар оде до шанка, стави крпу преко руке и донесе пиће, па му се осладило и цео дан је служио у кафани.
“Не постоје елитне професије, али постоје елитни људи. Срео сам међу академицима будале и међу шустерима Сократе, зато не верујем само у наслове партија.“
Чувена су и ваша дружења са Миком Антићем, били сте нераздвојни?
Са Миком је било јако лепог дружења- једно тридесетак година, и са њим има дивних прича. Он је био човек од сафта и од кафане. Мада их има много, али ову чини ми се нисам до сада често причао.
Мој отац је био столар, прави мајстор за дрво и направио ми је за ту дивну башту око дворца, невероватне дрвене столице. Специфичне, фантастично уклопљене у амбијент. Изузетне. И напијемо се Мика и ја код мене у кафани, и негде дубоко у ноћ кренемо кући. А у башти било неко мало, чкиљаво светло и Мика онако пијан стоји и гледа у столице и каже, да му баш такве требају за терасу, и да нема никога, и да би могли да мазнемо две. Ја кажем Ајде! Утрпамо ми то у мој ауто, и одвезем га ја кући. Кроз неколико дана ето ти Мике, псује са врата. Је ли, јебем ли ти сунце, што не кажеш да смо крали твоје столице из твоје кафане!. Све једно- важно да смо мазнули, кажем му ја. Не долази у обзир, каже Мика, Хоћу то да ти вратим. А ја му одговорим: То Мико не долази у обзир, ја крадене ствари не узимам. Слатко смо се опет напили.
Одведем га тако једног дана на психијатрију, да га лече од алкохола. Прву суботу идемо нас пет шест другара у посету. Ми смо били у ходнику, а он, и још један другар у пиџамама, ни здраво, ни помоз бог. Уноси се Мика у лице једном, по једном. Ја се мислим: Боже, отишао здрав, а сад полудео. А он рече: А где су вама пиџаме, мајку вам јебем алкохоличарску. И ми ту у смех, а ја кажем: Донео сам вам сваком по флашу сока. А Мика ће: Дај Бато, шта да радимо са тим? А ја кажем: Препеците!
А дружења са Михизом?
Са Михизом сам се проводио сваког лета у Ровињу, 32 године, а и овако смо се често дружили. Он је човек који је увек држао банку. Он и Бранко Ћопић. Њих двојица кад причају, могао сам свима извадити зуб без анестезије, јер сви само зијају и слушају. Ту треба додати и Драшка Ређепа.
Једног дана се десило да сам ја давао неки интервју и пита ме новинар, какав је Михиз. Ја кажем, он је један од паметнијих Срба и то је већ пуно, али његова најдивнија особина је што је узвисио српску реч. И после пар месеци, а ја нисам хтео да га питам да ли је то прочитао или не, дође он и почиње овако причу: Слушај ти џуџо кафеџијска. Јадни смо ми српски дисиденти и интелектуалци, кад нас процењују угоститељска удба и државна удба. Критеријуми су вам веома ниски.
Једном приликом, кад сам се враћао из Америке и авион ми слети једно четири сата раније, ја одем до њега да му испричам како сам купио два
стана у Вашингтону. А ја сам њега звао деда. И кажем му то, сјајна два стана сам купио за сто хиљада долара, а видим Деда ми показује да ћутим, ставио прст на уста. А ја наравно не схватам, па гледам шта ради, јер ваљда њему смем да кажем, а он онда рече једну антологијску реченицу.
Вели: Батке мој, немој да заборавиш да и зидови имају уши, само их не перу често.
Како поредите то и ово време данас?
Друга су времена, па су други и људи. Свако је време имало своју диоптрију. Биле су различите и вредности. И у то време, као и сада, кафана је била део партијског миљеа. То је заједничко за свако време. И онда, и сада, и у некој средини између та два времена, у кафани су се ковале све могуће завере, промене, све могуће комбинације, договори, шапутања, мешања људи.
Ја сам се једнако дружио и са дисидентима и са онима на власти, јер то је феномен кафане. Ко напредује дође да прослави, а ко је пао дође да се теши. Зато је кафана једна демократска установа. Имао сам често случајеве, да за суседним столом седе, и једнако се понашају, чак и држе, они који не би седели једни поред других нигде другде, али у кафани је то било могуће. Чак ни на улици не би стојали један поред другог, али у кафани су седели заједно.
Ту су сви некако једнаки. А ја сам имао ту срећу да и једнима и другима продајем лудило, а од неких сам чак и тражио да се понашају паметно.
Како вам се данас чине ти некадашњи дисиденти?
Ја сам се дружио са свима, и пре, и после вишестраначја. И са Добрицом, и са Пекићем, и са Дјиласом, свима. Уз њих је ишла и пратња. Када је био конгрес књижевника у Новом Саду, а медју учесницима је било доста тадашњих дисидената, ја сам имао кафану баш поред саме полиције. То је било негде осамедесетих. Бећковић, Антоније Исаковић, Михиз, плејада цела.
Ако је код мене у кафани било седам писаца, за шанком је обавезно стајало седам удбаша.
Како сте ви пролазили у свему томе?
Нама кафеџијама је положај био помало повлашћен, не само зато што смо радили за полицију (смеје се), него смо некако били као дворске будале.
Имали смо широке аршине. Нису били строги према нама, а у осталом, они су заправо били само салонски дисиденти, знам да би ми то сада замерили, али то је чињеница. Многи од њих су од истог тог система добили лепе станове и куће, имали удобан живот, неки чак и веће бенефи те од многих важних политичара тог времена.
Ипак, било је и хапшења. Јесте, сећам се кад су једном овде, у Новом Саду, хапсили мог друга Брану Црнчевића. Ту су негде били и Брана и Душко Радовић; чак мислим да су спавали у истој соби, али звер Брана се напио и поразбијао све.
Српска интелигенција се потукла онако пијана и они затворе Брану тамо у онај затвор на ауто путу. Интервенишемо ми код полиције да га пусте и није било проблема. Ујутру одемо по њега у затвор, а Брана игра шах са полицајцем. Добили, међутим, они бефел да га пусте и ту нема друге. Сад Брана, какав је већ, пита полицајца колика му је плата, а овај каже неку цифру, тадашњу, рецимо 15 хиљада.
А Брана му на то каже : Ја за те паре не би ни пуштао људе, а камо ли хапсио.
Увек сте радили сами?
Званично јесам, мада је заједнички именитељ свих мојих кафана, а нисам с њим радио на пола, Драшко Ређеп. У свакој чорби је Драшко био мирођија. Човек који је највише трајао у Новом Саду и фала богу још траје.
Како сте прошли кроз треназицију, све ове промене?
Телеграфски да одговорим, ми смо из једноумља отишли првим возом у безумље, а успут смо усрали и воз, и станицу и шефа станице.
Има индиција у филозофији да није важан циљ, већ да је важан пут. То мислим важи и за демократију. Пут је тежи, јер је циљ дефинисан, а пут је оно што носи човека. У свим системима се причало о слободи и правди и великим начелима.
Од глупе француске револуције- па до свих њених глупих ћерки које су се све претвориле у своју супротност. Сва та начела су промашена као промашен циљ. Стара је истина, да кад погодиш циљ – промашиш све остало. Зато се револуцијама не прави демократија.
То је пут. Имаш ону познату христову реченицу кад говори на Гори блаженства и каже: Ја сам истина, пут и живот. Велика је то мудрост, јер демократија без солидарности не значи ништа.
Ти наши трапави кораци су врло често контрапродуктивни, јер сваки човек који се појавио са стварним атрибутима демократије, код нас је или убијен , или је изгорео као слама. Велики стрмопизд за ову земљу је било убиство Ђинђића.
Ја не верујем у причу да има елитних демократија, али верујем у причу да има елитних људи. Не постоје елитне професије, али постоје елитни људи. Срео сам међу академицима будале и срео сам међу шустерима Сократе, зато не верујем само у наслове партија. Верујем у партије које имају елитно чланство, а не само елитне вође. Ја не верујем, то је моје екстремно мишљење, много у народ, јер заступам друго мишјење.
“Да смо имали некога да води ону покојну Југославију, ми би данас били мама од Швајцарске.“
Народ и децу по мени не треба пуно волети, али их треба пуно водити. Треба им показати пут, јер отац који ноћу љуби своје дете, а дању му не да да једе, није добар отац. Исти тако и политичар, који воли свој народ, а не зна да га води, није добар политичар. Није довољно волети свој народ, а дању му не дати да једе. Није довољно викати Живела Србија. Народ треба водити у добром правцу. Ми смо код комуниста имали изреку: Таман су нас извели на пут, па нас оставили. Добро је да нас изведу на пут, али не да нас оставе. Да смо имали ону покојну Југославију и некога ко би њу водио правим путем, која је тада била задужена око 20 милијарди марака, да се задужила још 20, па би била мама од Швајцарске.
Овако, све кад се скупи, нове државе су заједно дужне 125 милијарди, а ни једна није баш Швајцарска. Не треба заборавити да, кад год се причало о некој великој слободи и правди, и свим великим начелима, да су се у исто време зидали још већи затвори, и да су се дешавале још веће неправде.
Преферирате ли данас неку политичку опцију?
Ја сам на истој адреси, Максима Горког 58, а седам држава се променило. И више ме не занима име државе, само хоћу државу, која може да ми гарантује испуњење мојих снова и снова мојих комшија. Дакле јебеш циљ. Пут до испуњења свих тих жеља је најважнији.
Галилеја су спалили што је тврдио да је земља округла. Данас када то кажете, сви кажу- видите будалу, па то је ноторно, земља је округла. Исто тако мислим, иако има много отпора нашем уласку у Европу, хоћу да сањам, да верујем да ћемо сутра, и за то сви говорити, да је земља округла, и да смо ушли у Европу и да је и то ноторно.
И када већ причамо о сновима, мало ли је што је мој Нови Сад и моја Војводина величине Холандије, а нисам мајке ми никакав аутономаш, и да моја Војводина има два милиона становника, а да моја Холандија има 17 милиона становника. Да моја Војводина има народне кухиње и 5 хиљада евра по глави становника, (а бог је био већи каваљер кад је правио Војводину него Холандију), а Холандија има 37 хиљада евра по глави становника. Хоћу да мој Нови Сад буде лепши од целе Холандије и да имамо барем пет динара више од њих по глави становника.
Ко зна, можда и то дочекамо.
Има и за то једна прича. Имао отац сина битангу. Каже му, све ћеш пропити, уништити, купи штрангу на време, да имаш бар да се обесиш, јер сви ће те оставити. И тако и би, али није купио штрангу на време, но отац се и за то побринуо и у вајату му у аманет оставио и куку и штрангу и све. И оде син да се обеси кад, отац направио тако да испадне и кука и да од бешења нема ништа, али из рупе иза куке испада гомила златника и писмо. А у писмо само кратка реченица. „Сад се опамети и почни да живиш нормално“. Друге шансе нема.
Немамо је ни ми.
Copyright Vojvođanski magazin 2008. Autor E.V.M.
РУМА via СРБИЈА 